Učitelj

Историја школа у Србији 341

овај: где има штампарија, ту има и читалаца, а где има читалаца, ту мора бити и школа које ће их за то оспособити. Као непосредан податак да је у старој српској држави било школа, Милићевић наводи Душанов законик. У овај законик унете су преведене одредбе из Јустинијановог закона о школама. Да у Душановом царству није било школа, не би било ни потребе да се за њих дају законодавне одредбе.

Познијим историјским проучавањима прикупљено је више материјала на основу кога би се данас одређеније могла писати историја педагогије у Срба „кроза старо време њиховога живота.“ Тај материјал само очекује свога обрађивача.

Два прва рада о школама у Кнежевини Србији су од Милована Спасића и М. Ђ. Милићевића. Оба ова рада почињу излагати стање од године 1836, а то је баш она година од које имамо и најранији деловодни протокол у нашој Државној архиви. Оно што је било пре тога времена за оба ова писца изгледа „врло тамно“. Истина, Милићевић, а и неки други, прикупљали су грађу о школама из доба првог устанка и обрађивала је, али све то носи ознаку нечега фрагментарног, бављења појединачним случајем колико да се сачува од заборава. Такав је и врло значајан материјал о школама који нам је остављен у списима Вуковим, Проте Матеје Ненадовића, Баталаке и др. Мала књижица Миленка Вукићевића „Школе и школовање за време Првог устанка“ (1893) такође није довољна да пружи исцрпну слику о нашим школама тога времена. Подаци о школама и просвети у Србији прве половине ХЈХ века у Деспотовићевој „Историји педагогије“ довољни су за сврхе те књиге, али не претстављају ни изблиза потпуно педагошко проучавање те тако знамените историске епохе. Професор Андра Гавриловић написао је три књиге о школама Карађорђевог доба, („Велика школа“, „Народне школе у Србији — 18031815“ и „Доситије у Србији“. Последња говори о постанку богословије) па сматра да је потпуно расветлио просветно стање тога доба. Он каже: „Не тајим задовољство што сам осветлио целу једну страну прошлости своје отаџбине... Проучивши до детаља сву оскудицу извора, ја држим да ће се друкчији и знатно пунији одговори мучно икад добити.“ Да лиг. Гавриловић има право са чисто историјског гледишта сумњиво је. Међутим, педагошко расветљавање питања једва да је он и дотакао „Уосталом, он то није ни могао учинити. Његова стручност за историју, књижевност и језик није му дозвољавала да и педагошко види у томе материјалу. Свако гледа и види само оно што је у кругу његова знања и интересовања. Ми овим не мислимо да умањимо важност радова г. Гавриловића. Напротив, ми смо му врло захвални, јер је наш педагошки приказ могућ тек на основу његове (и других) радње на прибирању грађе.

Најславније доба наше нове историје, Карађорђево време, има ту злу срећу, за историско проучавање, што је већина докумената о њему пропала. По заповести Карађорђевој, наредио је Јаков Ненадовић у јесен 1818 да се запали зграда у којој је био Државни совјет у Београду, да Турци не би запленили важна