Učitelj

342 Жив. Ђорђевић

писма. У том пожару пропала је архива Карађорђеве државе. После овог уништења остало је још нешто докумената код Карађорђевог личног секретара и секретара совјета Јанићија Ђурића, али су и то доцније упропастили његови потомци, не схватајући вредност тих хартија и записа. Чак документа која је у Србији прикупио Јован Хаџић пропала су у пљачци и пожару Новога Сада 1849 године. Али ни много доцније наши људи нису довољно схватали важност државних архива. Тако је упропашћена архива директора свију школа у Србији из доба кад је то звање самостално постојало (1836—1838) и било непосредно под књазом. А године 1878 велики део архиве Министарства просвете послат је у Крагујевац и употребљен за паковање муниције. Кад домаћи људи нису умели ценити вредност својих старих докумената, то су умели странци. Забележено је, да је један страни дипломатски претставник однео из Србије око 3000 старих писама и других докумената, сведочанстава наше прошлости. Благодарећи само томе што је доба о коме говоримо још блиска прошлост о којој је доскора било доста живих сведока, ми смо у стању да је готово у целини реконструишемо доста тачно и без службених докумената. То нам данас дозвољава релативно изобиље „записа“ и „поменика“, осталих од писаца који су волели и ценили народну прошлост. Таквих података има пуно о свему па и о школама и просвети, само се налазе растурени на много страна. Наш се задатак у ствари своди на то да те разбацане драгоцености прикупимо у што већем броју на једно место, уредимо их по вредности и онда педагошки расветлимо.

П Просветно стање Србије у ХУШ веку

Падом средњовековне српске државе под Турке (1459), заустављен је развој, за оно доба, високе српске просвете и културе. Дуготрајна влада завојевача окомила се била у првом реду на све оно што је било најизразитији и најјачи претставник покорене државе и народа, на оно што је претстављало њену просвету и културу. Последица тога била је делимично уништење културних тековина раније створених и потпуна обустава, прекид, даљег културно-просветног развитка. Додуше, ни за време свога дугог робовања српски народ није никада остао потпуно без школа које су се и тада некако одржавале под окриљем манастира. Нешто живља тежња за школовањем осетила се у ХУШ веку, под утиском слабљења турске моћи. У то доба јављају се српске школе и ван манастира са учитељима световним лицима.

Крајеви северне Србије, током ХУШ века, били су наизменично под Турцима и Аустријанцима (шест округа). Али, иако се господар мењао, то готово нимало није утицало на просветни живот становништва. Аустријанци, пријатељски дочекани у Србији и знатно потпомогнути у борби с Турцима, за своје двадесетогодишње управе у Србији, нису баш ништа учинили за њену