Učitelj

344 Жив. Ђорђевић

дине, народ београдског округа да ће послати свога егзарха Симеона Милосављевића да прегледа ред и рад по манастирима, црквама, школама и народу, уједно да покупи уобичајену милостињу, коју нека гледају да умноже, с обзиром на силне трошкове које он сада има ради школа и других многих народних послова. Митрополит је наредио црквеним туторима да по народу купе прилоге за школе а у црквама да се држи „кутија школнаја“. Свештеницима је стављено у дужност да на погребима, крштењима, славама, венчањима и другим црквеним светковинама и обредима скупљају прилоге за школе.

Сем средстава прикупљаних од становништва тражена је и са стране помоћ за школе, пре свега из православне Русије. Из књиге Захарије Орфелина о Петру Великом (1772) сазнајемо за молбу митрополита Мојсија упућену Петру Великом, у којој се тражи помоћ у књигама и ученим људима (30 октобра 1718). По истој ствари упутио је молбу руском Св. Синоду, секретар митрополитов Владислав Малаески. Резултат тих молби био је долазак Максима Суворова са великим даром у књигама (400 буквара и 70 граматика).

Аустриска окупациона власт није се бринула о српским школама, или бар не у њихову корист. Београдски митрополит Мојсије, због тога што се усрдно старао о школама и просвети у Србији, забележен је био у Бечу као „опасан човек“. А кад је српски црквени сабор, одржат у Београду 1730 године, донео одлуку да се за издржавање и проширење српских школа разреже прирез на народ, ту је одлуку поништио Ратни Савет у Бечу.

Све ове школе носе типично средњовековно обележје. Главна њихова ознака је религиозност. „Школа је фундамент црквене регуле и красоте, са школом и ученицима црква се краси“. Дисциплинска правила за учитеље и ђаке, издата 1734 године, означавају као циљ школског васпитања и наставе: „учити децу страха Божија благочинију добронравију, тихости, кротости, смиреномудрију и всјакој добродетељи христијанској.“ Учитељи и ђаци обавезно, свакога дана, морају ићи три пута у цркву: на јутрење, службу и вечерње. С обзиром на то, и на саму садржину учења, основна школа овога времена чини нам се као нека мала богословска школа, припремна школа за свештенике. Читање и писање такође су само средства религиозности, и ван ње немају никакве друге сврхе. Зашто се учи читати2 Да би се знале читати црквене књиге и вршити црквени обреди. Сем црквених књига у школи и нема других. Писменост се негује само ради црквених потреба. Без писмености је неко могао постати чувен, славан и уважен, могао је бити старешина, кнез, војвода, владалац, али није могао бити поп нити калуђер.

Настава почиње учењем азбуке; распознавањем облика слова и учењем њихових имена (Аз, Буки, Вједи итд.). Кад је азбука (бекавица) изучена по именима слова, редом унапред и натрашке, прелазило се на учење срицања по слоговима, и најзад на читање помоћу срицања (номинална метода). Учење слова и срицање врши се на буквару, ако га има, иначе на буди којој другој црквеној