Učitelj

602 Проф. Николај Лоски

ФИЛОЗОФСКИ ПРЕГЛЕД

Органска структура друштва и демократија – ОД проф. Николаја Лоског —

Господин проф. Н. Лоски претставља једно од најкрупнијих имена не само савремене руске, већ и европске филозофије. У исто време проф. Лоски је и веома плодан научни и филозофски Писац (његова дела су читава мала библиотека) и велики пријашељ Југословена. Подробније обавештење о његовом гледишту на свет читаоци могу наћи у нашем преводу његове капиталне „Логике“ (1 и 1 књ.), која је још 1927 год. изашла на српскохрватском језику у издању књижарнице Рајковић и Ћуковић у Београду. Већ шу се јасно види да је проф. Лоски истакао себи задашак да савлада „супрошности ирационализма п рацпонализма, апостериоризма и априоризма, супротности искусшва и мишљења“. Идући руском филозофском традицијом од Вл. Соловјева, преко С. Трубецкоја и Е. Трубецкоја, проф. Лоски је засновао своје учење о интуштивизму, по коме су „сви предмеша, како реални шако и идеа “ни; дати у интшуицији“ џ учење о идеал-реализму по коме је „све реално прошкано идеалним моментима“. — Овај чланак делимично је штампан у једном руском заграничном часопису, али већи део његов је сасвим ново и необјављено излагање џи ми смо га превели с рукописа, који нам је послао проф. Лоски. У име читалаца Учитеља и у име своје, ми проф. Лоском изјављујемо свесрдну захвалност.

Уредник

Демократија је постала у -наше време предмет -негативне критике. Противници демократије имају два озбиљна доказа. Прво, они тврде да демократија има неоргански, механички карактер: избор народних претставника и доношење одлука већином гласова продукат су борбе множине социјалних атома и аритметичке преваге једног збира јединица над другим збиром јединица, али не израз јединствене разумне воље. Друго, из тога следује, да се демократија у своме владању и развићу не ослања на један систем истина и принципа, који се признаје за апсолутан; спроводећи у живот променљива мишљења променљиве већине, демократија мора да схвати истину као нешто релативно; практично она стоји на страни гносеолошког и етичког релативизма.

Тој непринципијелној множини коју раздиру центрифугалне силе, обично противстављају откривено или скривено апсолутистичку монархију, у којој су грађани спојени у једној разумној вољи монарха. Онда се претпоставља, да се монархова воља ослања на чврсти гранит апсолутне истине коју је дала религија, наравно,