Učitelj

674 Никола Кузељ

казује да је у њеној поезији било и етичко-гномских места.:> Као Сапфа што се везала за култ Афродите, Корина за локални епско-херојски свет, Телесила за Аполона и Артемиду, тако се Праксила из Сикиона својим дитирамбима и винским песмама (ларо(уа) везала за култ Диониса. У њеним сколијама било јеи гнома, и зато су је звали мудром. О угледу ових песникиња сведочи и то што су им грађани подигли статуе: Миртиди од Боиска, Корини од Силаниона, Телесили од Никерата, Праксили од њена земљака, Лисипа. 56 — Да споменемо, најзад, и еротичке „локранске песме,“ које Суида 5. деауф приписује песникињи Теани, ин које је Клеарх из Сола упоређивао са Сапфином и Анакреонтовом лириком (Аћеп. 639 а). Локри, отаџбина Еунома, Ксенокрита, Ерасипа, Стесихора и доцнијих песникиња, Носиде и Мелине, имали су уопште смисла за књижевност, и њихову музичку обдареност истиче и Пиндар (07. Х14, Х117).

ШКОЛСКА РЕФОРМА

Наше учитељске школе и спрема учитељских кандидата

— Од Николе Кузеља —

С правом се, можда, замера учитељским школама, што читаве генерације млађих учитеља излазе без довољне спреме и упута у рад по начелима савремене науке о васпитању.

Па ипак, ма да су данашње генерације нешто више упућене у том погледу него оне раније, оне, по неком урођеном закону подражавају, следују ранијим генерацијама и на исти начин „обрћу долап.“

Та фаталност, као неки зао дух, прати школу и кочи њен напредак. Млађи подражавају старије, као што ће и њих њихови млађи. И тако се чува „освештана традиција“. У том погледу свака је наша школа „традиционална“. Али то није довољно за њен углед и њен образ пред данашњицом, у којој се све мења. Мења се целокупан живот, а школа која том нивоу служи, остаје мањевише иста.

Та фаталност нарочито је карактеристична за наше учитељске школе. Ми педагози за то имамо довољно примера. Наша теорија и наша пракса стално иду у раскорак. Једно желимо и проповедамо, а друго се ствара. Што ми за дан сазидамо, неко чудо за ноћ поруши.

Па откуда је то, питамо се често. Одкуда да ми наше ученике упућујемо на један начин рада, а они доцније у пракси прихватају и спроводе сасвим други»

106 Танап. да Огаесо; 52 и 53. За Телесилу и Рацз. П 20, 7. 105 Упор. и Мах. Туг. 2:55. 37 р. 432, 16.