Učitelj

Наше учитељске школе и спрема учитељских кагдидаша 675

То је, без сумње, отуда што је већ укорењена извесна традиција. Њени су путеви прокрчени и по њима је лакше ићи. То је једно. А друго, кад искрено ставимо руку на срце, ко би од нас могао порећи, да и саме учитељске школе на томе злу у неколико сарађују.

Оне се, труде да овде-онде истакну и понеку нову тежњу данашњице: са новим методама праве се вежбе: теоријске и практичне, а деца Вежбаонице служе за опите као морски мишеви. | Али све то није довољно да кандидата придобије за „новитете“ и да га оспособи да се на том послу уме лако снаћи.

И уместо што расписујемо конкурсе за најбоље састављени наставни план и програм, изгледа ми упутније расписати анкету о томе како треба спремати нове учитељске генерације. Јер узалуд ће бити и нов савремени програм, ако не буде нових снага које ће га схватити и умети да раде по њему.

Спремање наставника и њихово лично усавршавање треба да буде дакле, централно питање у реформи нашег школства. Без доброг наставника нема ни добре методе. То је већ стара, позната истина.

Како, међутим, створити доброг учитеља Да ли дугогодишњим школовањем кроз Факултет и Педагошку школу, или само стручном спремом у ужим границама, кроз Учитељску школур То се питање још увек дискутује код нас. Недавно повишење школовања у нашим учитељским школама (од четири на пет година) ишло је баш за тим да народном учитељу обезбеди једно темељније образовање. Питање је, међутим, да ли се том једном годином научно и стручно образовање његово знатно увећало. Јер, ето, стижу и те генерације, па ипак, у пракси, „на терену“ не дају очекиване резултате.

Наше је мишљење да то долази највећим делом отуда што је спремање учитељских кандидата по учитељским школама нереално. Другим речима, оно је одвише „идеално“ према грубој стварности која чека младог кандидата у његовом будућем позиву.

Обично се захтева да се будући народни учитељи запајају идеализмом и високим циљевима. А никоме не пада на памет да једанпут затражи оно што се лако да постићи, што није недостижно.

Тако, на пример, у многим се учитељским школама више за параду него у ствари примењује Долтон-план, комплексна настава, школа рада, и тако даље, као да то све није везано за промену читавог школског система, без чега нема ни праве примене горњих принципа. Ако и има, то је само бацање прашине у очи.

Постоји, међутим, нешто реално и остварљиво, што наше учитељске школе у довољној мери не прихватају и не култивишу. Кад би томе посветиле већу пажњу избацивале би далеко спремније и способније генерације, које би се брзо сналазиле у пракси, без многог лутања и тешког прилагођавања средини.

То је проучавање и познавање села, тог неисцрпног и увек свежег извора народне снаге и енергије. Затим упознавање са

43»