Učitelj

ПН а = инв

истих извора појио и хранио наш национализам, нетакнут и неумањен кроз једну дугу Одисеју какву, мислим, ниједан народ није запамтио. Том метафизиком била је прожета и успомена наше Косовске трагедије, том снагом испуњена је била наша национално-верска отпорност кроз вишестолетно робовање; тим духом дише наше светосавско православље; наше традиције црпе отуд своју снагу одржања и конзервирања. Ту метафизику културе носили су у себи сељаци, за које Јанко рече да су „поколења с неба скинута“ чији је језик био пословички; поколења из којих је „полуписмени поп постајао дипломата, ратар војвода а марвени трговац геније. Том метафизиком били су прожети наши рапсоди и народни песници, творци нашег класичног епа, за који Дучић каже: „Да је нама песницима дао све обрасце фигура и метафора, савршен метар и ритам стиха“.

Збиља, има у тој култури нечега загонетног и неразумљивог, али за туђе народе, који никако не могу да схвате наше велике „радоснике“ (како их назива Душан Николајевић) који ги. нући на пољу Косову шапућу песму о царству небескоме. Неразумљива је за њих трагедија и војнички пораз на Косову, који значе једновремено васкрс и снагу народног духа, који баш из те трагедије црпе снагу своје величине и одржања. Та култура, што је врло важно, није била обојена само национално већ и верски. Ни у једном се народу, мислим, није догодило оно што је светосавско православље унело у основе те културе: побожно ношење државе у души и идентификацију нације и вере. Кроз дуго и многотрпно ропство сачувана је пуна крепост и свежина тога јединства. Непријатељи, срећом, то нису схватили и отуда њихова прилична толеранција према нашим верским односима и отуда могућност да се национална свест, верски обојена и прожета, сачува кроз цело то мучно време.

Професор Дворниковић говорио је у једној прилици да срлски део нашега народа носи у себи више но други делови, осећање своје историје тј. да има јаче развијено такозвано историјско осећање, из кога се, сасвим разумљиво, развило и јаче осећање државе. У основе тога осећања, поред других елемената које: је Дворниковић изнео, улази свакако и појава које мало или нимало нема код других вера и народа, појава националних светитеља. Сви Немањићи су за наш народ и краљеви и светитељи. Политички и културни хероизам, дакле, освећен је и ојачан у нас цр-

квом и вером и као такав продубљен и овековечен. „Док су се

(каже Дучић) други хришћански народи отимали за мошти јеврејских и сиријских хришћанских светитеља, православни српски

сељак остао је задовољан да верује и даље само у светитељство

чисто својих националних и државних људи“. Да верује другим речима не само у мучеништво за веру, већ и у мучеништво и хероизам за нацију. ИМ није никакво чудо, према томе, што је наш сељачки народ ношен том вером почетком 19-ог века и доцније

при стварању ове државе дао за нацију мученике и хероје, какве

мало који народ има. И само таква култура, религизирана и на

ционализирана, и могла је ухватити дубоке корене у нашем на-