Učitelj

229

лификованих учитеља, и своје подофицире. Чудна је ствар да се аустријски културтрегери служе истим методама у просвети и после протеклих 36 година. Рачунали су да треба на исти начин — не водећи рачуна о просветним напретцима и политичким околностима — да васпитавају српску омладину у Србији као што су васпитавали омладину Босне и Херцеговине у 19 веку. Нису хтели да имају на уму да суу Босни и Херцеговини пред окупацију владале друге политичке и националне прилике но што су биле у Србији пред њену окупацију, јер је народ у Србији пред окупацију имао пуне грађанске и политичке слободе а просвета је била на достојној висини. Зато је у Србији било много теже спроводити просветну политику с подофицирима, но што је то био случај са спровођењем просветне политике с истим учитељским кадром у окупираној Босни и Херцеговини.

Пре но што је почето са отварањем школа у окупираној Србији Гувернман је наредио окружним командантима да пошаљу извештаје: где се могу отворити школе с обзиром на школске зграде и остале потребе; колико има мушке а колико женске деце за школу, и да ли има потребан број учитеља за школе које би требало отворити. У већим местима школе су се отварале са извођењем извесне свечаности. Тако је напр. отварање гувернманске основне школе за децу аустроугарских поданика у Београду на дан 30 априла 1916 године у старој зграји Друге женске гимназије извршено по следећем програму: пред школском зградом у улици Краљице Наталије била је постављена почасна чета која је по војничким прописима поздравила долазак гувернера Србије, кога је дочекао политички шеф у Београду са одбором аустријске колоније и учитељима. Гувернера је поздравио један члан колоније, а гувернер му је одговорио на поздрав, па је онда одржана свечана Божја служба. После тога гувернер је разгледао школске просторије, и онда је напустио школу испраћен од истих личности које су га и дочекале, а почасна чета опет му је одала почаст. По свршеној свечаности сиромашној деци издељено је одело и рубље, а затим је деци дата закуска, за које је време концертирала војна музика. Свакако је ова школа на овако свечан начин отворена, што је то била школа деце аустријских поданика, али су и друге школе у Београду и већим местима по унутрашњости отваране са извесном свечаношћу у присуству војних власти. У гувернманској школи у трећој школској (1917 и 1919) години било је у децембру 1917 године 396 ученика ученица. Половином априла 1916 године постављен је за земаљског школског надзорника у Србији д-р Максимилијан Шоштарић.

Отварање основних школа у Србији отпочело је у првој половини месеца фебруара 1916 године. Бржем отварању основних школа много је сметњи чинила оскудица у школским зградама, пошто су исте у првом реду употребљаване за војне потребе а притом се пријављивао и велики број деце за упис у школу. Ово нарочито важи за Београд, јер је у почетку фебруара 1916 године у њему било пријављено за школу преко 4000 деце,