Učitelj, Feb 01, 1937, page 29

979

паша ги агтатн нити лаик пива

интерес равне интезивности за све нужне услове потребне да се изрази овај идеал.

Да расветлимо сада проблем односа између интереса и жеље, и између интереса и напора. Жеља и напор су обоје, у свом легитимном значењу, фазе посредног интереса. Они су корелативи а не супротности. Једно и друго постоје ако „ја“ има какав даљи циљ. Кад се енергија троши бесциљно, напор и жеља не постоје. Обоје уистини имплицирају једно стање унутарњег напона изазваног сукобом између жељеног идеала и услова за остварење истог. Овај напон зове се напор кад се јавља потреба да се измени ово стање ствари и прилагоди нашем идеалу. Тада посматрамо унутарњи процес с гледишта идеје, испитујући начин његовог остварења. У противном, овај се напон зове жеља кад се тиче унутрашњих напонских енергија које тај процес омогућавају да би идеја постала стварност или кад процес посматрамо с гледишта расположивих средстава за остварење идеала. Али у сваком случају, постоје тешкоће које треба савладати, вечита упорност унутарње опонирајуће активности. Оно по чему се нарочито разликује жеља од магловитих аспирација, то је управо напор; жеља се јавља тек на глас напора.

Испитујући својства интереса, може се инсистирати било на циљу, било на средствима, и према томе се посматра интелектуална или емоциална страна психолошког процеса. Циљ има тенденцију да се оствари, савлађивањем тешкоћа: отуда осећај напора. Душевне силе имају тенденцију да се развијају до краја, до остварења највишег циља: отуда осећај жеље.

Често се говори о прохтеву као нечем страсном и разузданом. У томе се види неко делање које је само себи циљ, независно од прилика и тежњи субјекта. Под другим условима прохтев се не јавља. Дела независно од сваких услова; није ни разуман, ни рационалан. Једини му је циљ расипање енергије. Сваки велики прохтев троши знатне физичке и психичке енергије, јер личност која их има није свесна њихова циља и све зависи од каприса разних случајности. Организам се троши потпуно бесциљно. Распојасаност и раздраганост стоје у обрнутој сразмери с постигнутим резултатима. Тренутно задовољство које се осећа при истраживању енергије, ето то је све.

Постоји осетна разлика између слепог прохтева нижих животиња и прохтева човека. Животињу је природа обдарила инстинктом. Страх јој служи да побегне или да се сакрије. Љутња 10] даје снагу за напад или одбрану. Код животиња ретко осећаји производе узалудно трошење енергије. Што се тиче човечијих прохтева, ту ствар стоји другојачије. Нема сумње да би страх и љутња могли користити и човеку, као и животињи, али је за то потребно васпитање, док се код животиња циљ постиже и без тога. Главни задатак љутње, нема сумње, је отклањање сметњи за постигнуће циља, али, код детета, љутња то не постиже, а при том слаби енергију и исцрпљује организам. Слепи осећај, дакле, треба рационализовати ради чега је потребно ићи свесно циљу, контролисати и васпитати енергије које производе осећај.