Učitelj

979

паша ги агтатн нити лаик пива

интерес равне интезивности за све нужне услове потребне да се изрази овај идеал.

Да расветлимо сада проблем односа између интереса и жеље, и између интереса и напора. Жеља и напор су обоје, у свом легитимном значењу, фазе посредног интереса. Они су корелативи а не супротности. Једно и друго постоје ако „ја“ има какав даљи циљ. Кад се енергија троши бесциљно, напор и жеља не постоје. Обоје уистини имплицирају једно стање унутарњег напона изазваног сукобом између жељеног идеала и услова за остварење истог. Овај напон зове се напор кад се јавља потреба да се измени ово стање ствари и прилагоди нашем идеалу. Тада посматрамо унутарњи процес с гледишта идеје, испитујући начин његовог остварења. У противном, овај се напон зове жеља кад се тиче унутрашњих напонских енергија које тај процес омогућавају да би идеја постала стварност или кад процес посматрамо с гледишта расположивих средстава за остварење идеала. Али у сваком случају, постоје тешкоће које треба савладати, вечита упорност унутарње опонирајуће активности. Оно по чему се нарочито разликује жеља од магловитих аспирација, то је управо напор; жеља се јавља тек на глас напора.

Испитујући својства интереса, може се инсистирати било на циљу, било на средствима, и према томе се посматра интелектуална или емоциална страна психолошког процеса. Циљ има тенденцију да се оствари, савлађивањем тешкоћа: отуда осећај напора. Душевне силе имају тенденцију да се развијају до краја, до остварења највишег циља: отуда осећај жеље.

Често се говори о прохтеву као нечем страсном и разузданом. У томе се види неко делање које је само себи циљ, независно од прилика и тежњи субјекта. Под другим условима прохтев се не јавља. Дела независно од сваких услова; није ни разуман, ни рационалан. Једини му је циљ расипање енергије. Сваки велики прохтев троши знатне физичке и психичке енергије, јер личност која их има није свесна њихова циља и све зависи од каприса разних случајности. Организам се троши потпуно бесциљно. Распојасаност и раздраганост стоје у обрнутој сразмери с постигнутим резултатима. Тренутно задовољство које се осећа при истраживању енергије, ето то је све.

Постоји осетна разлика између слепог прохтева нижих животиња и прохтева човека. Животињу је природа обдарила инстинктом. Страх јој служи да побегне или да се сакрије. Љутња 10] даје снагу за напад или одбрану. Код животиња ретко осећаји производе узалудно трошење енергије. Што се тиче човечијих прохтева, ту ствар стоји другојачије. Нема сумње да би страх и љутња могли користити и човеку, као и животињи, али је за то потребно васпитање, док се код животиња циљ постиже и без тога. Главни задатак љутње, нема сумње, је отклањање сметњи за постигнуће циља, али, код детета, љутња то не постиже, а при том слаби енергију и исцрпљује организам. Слепи осећај, дакле, треба рационализовати ради чега је потребно ићи свесно циљу, контролисати и васпитати енергије које производе осећај.