Učitelj

494

већи активитет душевног живота, који се карактерише као доживљај. Ма да је свака саморадња у исто време и доживљај, ипак су осећања, која изазива наставно градиво из разних области саморадње врло различита по интензитету, дубини и трајању. Има наставног градива, које одређује врло висок ступањ снаге емоционалног стања и обратно. Исто је тако код наставног градива велика разноликост и у погледу трајања и дубине осећања. А од природе наставног градива завиди и начин и облик, којим се доживљаји манифестују. Зато се доживљаји у настави некад изражавају душевним и мануелним радом, некад наизменично многим душевним функцијама, некад свима, а некад укупним душевним радом и учешћем свију телесних органа. Зато је доживљај и оно стање кад на позорници живота, у великом болу или радости, неко даје израза говором, покретима тела и усклицима, а доживљај је и оно стање, кад неко укочен занеми — исто, као што је у настави за неко наставно градиво изражајни облик цртање, за неко претежно говор, за неко моделовање, а за неко само дубоко и свечано ћутање и — сузе... „Има часова када је рад претворен у храм чисте мисли, а има кад присутност алата (не одузима ништа величанствености места.“ 8)

Свуда је меродавна природа наставног градива. Јер од тога зависи у којој ће мери владати осећања и остале душевне функције, и према томе, од колике је педагошке важности саморадња као доживљај. А ова разноврсна педагошка вредност наставног градива доприноси, да се свечани моменти доживљаја у настави појављују повремено, јер ако би се непрекидно низали, дошло би се до једног трајно напрегнутог, ненормалног душевног стања и до отупљивања дечјег душевног живота.

Разноврсна педагошка вредност наставног градива одговара и психичкој дечјој природи, код које су душевне појаве у непрекидној функцији, а на основу оних које се највише манифестују, врши се опредељивање при избору наставног градива за обраду.

Осим ових особина, ученички рад у настави мора стално имати у себи и елементе економичности и продуктивности. Јер саморадњом се тежи да се изазове напор свих телесних и душевних снага, али се оне не смеју расипати, већ искоришћавати рационално. Свака утрошена енергија мора бити одређена, управљена циљу и донети позитивне резултате. Тежи се што мањој употреби енергије, а да се добију што већи резултати. Ово исто правило важи и за употребу времена и средстава при раду. Оно се примењује и у свима областима људскога рада. У савременој настави активне школе оно је битно и обавезно у примени, насупрот настави формалних ступњева, у којој под видом развијања наставног градива увек постоје ученичка нагађања и лутања, која често и наставника одводе у претерану, непотребну опширност тако, да се ученици истроше и заморе, а и не постигне обрада целе методске јединице. Цео душевни живот, а напосе морална страна ученика, у току дугог низа година, навикнута на овај шаблонски начин рада

1) Ад. Феријер: „Активна школа" — стр. 36.