Učitelj, Oct 01, 1937, page 32

04 слииннининишиинниннинииииннинниниии

да може имати какве веће добити. Па естан уплив на само естетичко васпии поред његове неке слабе је песимизам горе навемора остати прилично те не може показати

у стварност васпитање тешко ипак зато се не може порећи изв тање од једног уметничког производа, стране у самој садржини дела, какву показу дена оба примера. Стога њихов васпитни значај једностран и ограничен на сам успели израз, онај важан моменат како су га „наглашавали они који су лепо доводили у тесну везу с добрим (на пр. Фихте, Џон Раскин, Толстој и др) особито Платон, који је — како вели писац — „тврдио да из осећања пријатности произлази љубав, као најплеменитија од четири врсте „божанског безумља"... које је морало значити осећање... јер осећање може да изазове сазнање, али није право сазнање" (375 и 376).

И по ранијем нашем сазнању из (Опште педагогике знамо за ца, по коме сазнање потиче из осећања и није познали у питању „педагошка

схватање њенога пис право сазнање. Такво смо „сазнање“ љубави", па сад код уметникова доживљаја. Али, витог схватања односа сазнања и осећања — који је однос управо ненаместо тога „божанског безумља", за које се везује пи-

наместо тако магло-

схватљив, шчева превисока умност, која као свака превисока умност прелази у безумље — много би подесније било за педагошку науку и утолико

корисније за оне којима је Општа педагогика намењена, да је њен

а гола имена филозофа и књижевника заменио з некојег њиховог списа, којим би уистини наиме везу лепог и доброг. Тако је нпр. гао бити наведен из његових едавања, Уметност и морал) за кога вели Раскин да је

писац многа поређан „неким значајним детаљем и објаснио ствар о којој је реч, уместо самог имена Џона Раскина мо Предавања о уметности (и то из Трећег пр тамо узет пример енглеског писца Попа, могао наћи уметнички израз из унутрашњости духа, од искреног и плености и правичности човечанске љу-

менитог срца потекле дубоке неж За њега

бави, која се ставља насупрот животној опорости и неправди. се тамо каже да је „закон племенитог живота стављен у два реда,

као највећи и најпрегнантнији израз моралног начина осећања“:

Никад бити радостан, што су други у невољи. Никад бити туробан, што су други бољи.

То је доиста један сјајан пример тесне везе лепог и доброг,

а не Ђурино лежање у трави и његова „заједница“ с птицама из џбуња,

или Крањчевићево „крилање" „у заборав слатку“ и „сурвавање“ у горко сећање на стварност спољнога света!

3. Осећање истинитог

Нимало обичније схватање писац не показује ни код ове врсте виших осећања, кад је могао рећи:

„За нас је од пресудне важности да се истина налази само у заједничком животу... Према томе битну ознаку појма истине чини сагласност наше дуфовне