Učitelj

04 слииннининишиинниннинииииннинниниии

да може имати какве веће добити. Па естан уплив на само естетичко васпии поред његове неке слабе је песимизам горе навемора остати прилично те не може показати

у стварност васпитање тешко ипак зато се не може порећи изв тање од једног уметничког производа, стране у самој садржини дела, какву показу дена оба примера. Стога њихов васпитни значај једностран и ограничен на сам успели израз, онај важан моменат како су га „наглашавали они који су лепо доводили у тесну везу с добрим (на пр. Фихте, Џон Раскин, Толстој и др) особито Платон, који је — како вели писац — „тврдио да из осећања пријатности произлази љубав, као најплеменитија од четири врсте „божанског безумља"... које је морало значити осећање... јер осећање може да изазове сазнање, али није право сазнање" (375 и 376).

И по ранијем нашем сазнању из (Опште педагогике знамо за ца, по коме сазнање потиче из осећања и није познали у питању „педагошка

схватање њенога пис право сазнање. Такво смо „сазнање“ љубави", па сад код уметникова доживљаја. Али, витог схватања односа сазнања и осећања — који је однос управо ненаместо тога „божанског безумља", за које се везује пи-

наместо тако магло-

схватљив, шчева превисока умност, која као свака превисока умност прелази у безумље — много би подесније било за педагошку науку и утолико

корисније за оне којима је Општа педагогика намењена, да је њен

а гола имена филозофа и књижевника заменио з некојег њиховог списа, којим би уистини наиме везу лепог и доброг. Тако је нпр. гао бити наведен из његових едавања, Уметност и морал) за кога вели Раскин да је

писац многа поређан „неким значајним детаљем и објаснио ствар о којој је реч, уместо самог имена Џона Раскина мо Предавања о уметности (и то из Трећег пр тамо узет пример енглеског писца Попа, могао наћи уметнички израз из унутрашњости духа, од искреног и плености и правичности човечанске љу-

менитог срца потекле дубоке неж За њега

бави, која се ставља насупрот животној опорости и неправди. се тамо каже да је „закон племенитог живота стављен у два реда,

као највећи и најпрегнантнији израз моралног начина осећања“:

Никад бити радостан, што су други у невољи. Никад бити туробан, што су други бољи.

То је доиста један сјајан пример тесне везе лепог и доброг,

а не Ђурино лежање у трави и његова „заједница“ с птицама из џбуња,

или Крањчевићево „крилање" „у заборав слатку“ и „сурвавање“ у горко сећање на стварност спољнога света!

3. Осећање истинитог

Нимало обичније схватање писац не показује ни код ове врсте виших осећања, кад је могао рећи:

„За нас је од пресудне важности да се истина налази само у заједничком животу... Према томе битну ознаку појма истине чини сагласност наше дуфовне