Učitelj

зависи од материјалних процеса». На ово питање писац одговара негативно: „материјална промена може да изазове само материјалну промену.“ Тешкоћу он покушава да отклони тиме што тврди: „Свест и материја нису хетерогене стари“. „Оно што „с лица“, тј. с објективне стране претставља физички процес, то се изнутра, од стране самог материјалног бића опажа као осећај, као вољна појава, као нешто духовно“ (Биховски, Ор. сб., стр. 83—84). Затим он до-_ даје: „сама: пак та способност, наиме свесност, јесте особина условљена физичком организацијом, као и све остале њене особине“ (Ор. ст. стр. 84). Овај додатак противречи његовом ранијем тврђењу да „рМатеријална промена може да изазове само материјалну промену.“ Очевидно је, дакле, да се Биховски приближава психофизичком паралелизму, али то не сме да призна, јер не би у том случају имао право да зове своју филозофију материјализам.

Такође и у питању пасивности психичких процеса совјетски су „дијалектичари“ отступили од теорије класичног материјализма, шта више и од учења ортодоксног марксизма. Раније, полазећи од Марксовог става да „не одређује свест биће, него биће одређује свест“, марксисти су тврдили да су све манифестације душевног и духовног живота: религија, право, морал, уметност, филезофија итд. пасивна „надградња“ (Џеђегђаш) на бази материјалних социјално-привредних односа (историјски и економски материјализам). Данас совјетски „дијалектичари“ (на пр., Познер у делу „Дијалектички материјализам — филозофија пролетаријата“, стр. 68), напротив, тврде да су политички и правни односи, филозофија, религија, уметност, као и остале идеолошке појаве „засноване на економској бази, али све оне утичу једна на другу и на економску базу.“ Интересантно је да на истој страни писац понавља и стару формулу: „не одређује свест људи њихову егзистенцију, него обрнуто: начин њиховог социјалног живота детерминира њихову свест“, не примећујући да пада у контрадикцију. Он хоће да буде материјалиста; међутим, материјализам, у тачном значењу те речи, нестаје кад се призна да психички процеси могу активно да утичу на материјалну стварност. ·

Онај ко хоће с правом да носи име материјалисте, тај треба да тврди да је свест нешто материјално. Заиста, совјетски су филозофи дошли до тог апсурда. Л. Мањковски у чланку „Материјализам Ђорђа Лукача“ наводи цитат из Маркса: „теорија постаје материјална сила кад је прихвати народна маса“; даље сам наставља: „људска свест је са онтолошког гледишта материјални фактор“; „да је уопште идеологија, специјално религија материјални фактор, то је већ било познато Спенсеру.“ Ништа није мање „оригиналан“ проналазак учинио Х. Гербер: „у борби против солипсизма Кант је морао да заузме став материјализма. Нарочито јасно се истиче Кант као материјалиста кад третира ствар по себи не као негативан појам већ као позитиван објект.“ Повод свим тим апсурдним изјавама дао је Лењин кад је рекао: „Када Кант претпоставља да нашим претставама одговара нешто ван нас, нека ствар по себи, онда је Кант материјалиста.“ (Материјализам и емпириокритизам., стр. 163).

Уопште ми не налазимо логичких разлога у прилог материјадизма код материјалиста-дијалектичара. Они просто без доказа