Učitelj

636 ваја ние пренеона ние нвеанициривилн аватар ври тризегнв ето пена ЕРЕ РЕНЕ

тврде да је материја све што постоји. У даљем излагању свога учења они приписују основном бићу (сустанцији, тј. по њима материји) различите особине, као што су: „способност слична осећају“ стваралачка активност, способност иманентног, спонтаног развитка који иде у одређеном правцу и ствара нове ступњеве егзистенције све од веће вредности, и то тако да је биће на тим ступњевима подложно законима несводљивим на законе претходних, нижих ступњева еволуције. Има право Берђајев кад каже: „дијалектички материјализам марксиста-лениниста приписује материји божанске особине.“ Према томе је несхатљиво с каквим правом они зову „основно биће“ (супстанцију) материјом.

Марксисти „дијалектичари“ дају своме учењу изглед материјализма, допуштајући недоследности и нејасности у излагању, као и путем проширивања значења појмова. Важну улогу при том игра реч кретање, којом они означавају не само промену места у простору већ сваку промену, па чак и стваралачке акте који стварају нове квалитете, нове особине. Основну тезу дијалектичког материјализма они су узели од Хегела, наиме, логички неодржљиво учење о идентитету супротности и реализацији контрадикција, уз негирање логичког закона противречности. Примери које они наводе (на пр., електричке појаве као тобожње јединство супротности; материја као јединство протона и електрона итд.) илуструју само нераздвојну везу између чланова супротности, а никако њихов идентитет, који тобоже негира закон контрадикције. 5

Заслужује похвалу тежња дијалектичког материјализма да се ослободи оскудности механистичког материјализма и да открије богату садржину сваке појаве. Међутим, дијалектика, која пружа сложеност, и материјализам, који је праћен оскудном једноликошћу, одвајају се једно од другог као уље и вода. Страх да не изгубе материјалистичку доктрину побуђује марксисте да се грчевито држе материјалистичких догми, које одузимају стварности њено богатство. Навешћу неке од тих догми: гледиште на свет, по мишљењу материјалиста, треба да буде монистичко (Биховски, Ор. сб,, стр. 32 с.); целокупна стварност схвата се као просторно-временска; структура свести интерпретира се у духу сензуализма, тј. своди се на осећаје; свест се сматра пасивном (стварност детерминира свест, а не свест стварност); детерминизам се сматра као облигатан, слобода воље мора се негирати. Сва горња схватања с логичком доследношћу улазе у склоп механистичког материјализма. Материјалисти-дијалектичари су одбацили механистичко гледиште, али задржали његове последице, које су се зато претвориле у логички неоправдане догме.

НАЈВАЖНИЈА ДЕЛА РУСКИХ ФИЛОЗОФА ХХ ВЕКА

Л. Аскелродљ (Ортодоксљ): Противђ идеализма, 1922; Вљ зациту дгалектическаго матерјализма, 1928.

Н. Н. АлексЂевљ: Науки обшцественни и естественнња в историческомђ взаимоотношени ихљ методовђ 1912; Обшее учене о правђ, 1920; Основе: философ!и права, 1927.

пиво пи У <а