Učitelj

larizovanju školskog sistema i laiciziraniu škole. Međutim, demokratski princip neutraliteta u konfesionalnim pitanjima zvanično još nije bio odbačen: privatnoj inicijativi bilo je još ostavljeno pravo verskog vaspitanja dece. Privatne škole bile su zvanično dozvoljene, jer se državno monopolisanje obrazovanja smatralo čak kao štetno za slobodan razvitak ličnosti. Ideje slobodne i aktivne škole preovlađivale su u ovo doba, te su sa zvanične strane potsticani eksperimenti u tom pravcu.

Dabogme, praksa se znatno udaljavala od teorije: u uslovima surovog građanskog rata sloboda savesti i slobodna ličnost bile su samo lozinke, koje su suviše često zapostavliane. Samo u retkim kutovima udaljenim od fronta građanskog rata gde epidemije, glad i međusobno uništavanje nisu harali prejako, oduševljenje nastavnika moglo je da d4 pozitivne rezultate. Broi osnovnih škola znatno je opao, a broji đaka se snizio ispod nivoa pre rata. Skoro su sve škole radile u dve ili tri partije, zbog nedostajanja prostorija. Opšte materijalno snabdevanie škola i stanje nastavnika opalo je do nivoa XIX veka. Broj srednjih škola (škola II stupnia) udvostručio se podizanjem svih »viših osnovnih škola« (više narodne škole) na rang »škole II stupnja« i otvaranjem mnogobroinih srednjih škola po selima. Ali njihov pedagoški nivo bio je daleko ispod nivoa ranijih srednjih škola. Ubrzo je to neprirodno razvijanje počelo da nestaje, naročito po selima kad su seljaci videli da sami moraju da izdržavaju nove škole. Stručne škole ne samo što se nisu dalie razvijale, zbog opšte politike vlasti, već je njihov broji znatno opao.

U oblasti višeg obrazovanja (nastave) prvobitni bujni porast broja studenata — posledica navale svih u više škole ko ie želeo bez ikakvih kvalifikacija — uskoro je izazvao opadanje nivoa akademskog obrazovanja. Stoga su zatvorene u provinciji mnogobrojne nove škole, koje su bile univerziteti samo po imenu. Ideja univerzitetske autonomije u početku je bila usvojena od strane sovjetske vlade. Međutim, u opštim prilikama partijske netrpeljivosti ona ie protumačena u smislu gospodarenia komunističke stranke. Studentima ie odobreno pravo organizovanja i uticanja na upravu; to se pravo pretvorilo u nadzor studenata-komunista nad profesorima nekomunista. Želia da se svi slojevi naroda iziednače u pravu na obrazovanje bila je uzrok otvaranja priveligovanih »radničkih fakulteta«, koji su na brzu ruku spremali radnike iz fabrika za slušanje predavanja na univerzitetima. Na taj način, uloga srednje škole kao pripremnog stupnja nastave za univerzitet bila je odbačena, a ideja jedinstvene škole napuštena. Životna praksa, na taj način, oborila ie sve lozinke radikalne tradicije; sovjetska je vlada došla do uverenja da se diktatura proletarijata ne može spojiti ni sa slobodom savesti, ni s »harmonijski razvijenom slobodnom ličnošću«, ni sa slobodom privatne inicijative. Egalitarni ideal takođe je zamenjen idejom klasne privilegije vladajuće klase: proletarijata.

Samo u jednoi oblasti u ovo doba postignuti su pozitivni rezultati, naime u pitaniu izjednačenja jezika narodnosnih manjina u pravima sa ruskim jezikom. Pre revolucije manjine osim nekih izuzetaka (Finci, Nemci i dr.) nisu imale škola s nastavom na svom jeziku, te su pohađane ruske škole. Uostalom, još pre sovjetskog pre-

42*