Učitelj

том схватању интереса, мења и целокупна дидактичка ндеологија. Ипак је потребно кратко указати на дефиницију интереса код Хербарта и код његовог наследника, нашег Г.А. Линднера који дословце прихвата Хербартово гледиште. Та традиција хербартизма живи још увек код нас“) у учитељским школама у којима се педагогика учи по немогућим Швадленкиним уџбеницима који садрже ту традицију. Хербарт, је, додуше, назвао интерес „саморадњом“, али једино у том смислу да он сам садржи активност, а не с обзиром на целину миљеа. Целину активности дели, наиме, Хербарт на чин и тежњу, а оно што још преостаје назива интеpeco (Umriss der pidagogischen Vorlesungen, 5 71, Кесјат, стр. 44. АПсгетете Радасошк, Кесјат, стр. 71 #). Нарочито га занима однос интереса према тежњи (Весећгипо). Наводимо овде скоро дословну формулацију Хербартовог гледишта како ју је дао Линднер: „Интерес се разликује од тежње тиме, што он оставља ствар онакву каква она јесте, једино што се бави са њом, док тежња настоји да је дограби и да се је дочепа“ (Раедасоска па 2аК1аде nduky o vyvoji pfirozenćm, kulturnim a mravnim, i888, crp. 95). Тим речима окарактерисана је целокупна пасивност интереса, који није ништа друго него само „рпа претстава“, само интелектуални потстрек за извесно хтење. Линднер додуше напомиње да „ако се неко интересује за извесну ствар или особу да тај претставља циљеве које жели да схвати у вези са том ствари“ (1614.), али он још уопште не види функционални значај те детерминације, која остаје само уобичајеним објашњењем воље. Линднер види како су јаки „интереси које ученик собом доноси у школу из живота, из социјалног саобраћаја и искуства“, али верује да се „настава састоји у принуђивању.“ Зато „настава са својим апстрактним претставама треба да се бори противу оних живих интереса које ученик доноси собом у школу. Ако желимо да ученик напредује у учењу морају они интереси да отступе и да направе места наставном градиву.....“ (У5еођеспе уупсоуаТеј у, Беч 1878, стр. 66).

Дакле, проблем интересовања је за хербартовце камен спотицања који показује сву пасивност и статичност њиховог дидактичког система. Школа треба ученику да даје „претставе“, она треба да га присили да „свари“ наставно градиво, тако да она познаје само оне интересе који претстављају „рпе претстава“, способне да потстакну вољу за учењем. Урођени, живи интереси ученикови нису полазна тачка наставе, већ треба да буду пригушени. Настава не почиње учениковим интересовањем, већ учитељ вештачки ствара интерес држећи се пароле: „Предаји интересантно!“ Средства за то фабриковање интереса јесу: надовезати наставу на неко већ познато градиво, побринути се за прикладан увод, варирати градиво и наставни метод, учинити градиво „очигледним“ и показивати, уметнути у наставу ритмичке вежбе које се врше на заповест и прекидати наставни поступак „унутрашњим

5) Т!. у Чехословачкој. Прев.