Učitelj

Узајанни односи биологије и социологије

1 Организам и средина. Организам претставља собом систем органа. Сваки орган има своју форму и своју структуру. Цео организам има одређен обим, одређен спољашни облик. У организму се врши читав низ процеса, од којих су једни скривени спољним покривачима (варење хране, крвоток, лучење жлезда "унутрашње секреције и т. д.), други су, као покрети, доступни нашем непосредном посматрању. На први поглед добије се утисак, да је организам систем затворен у себе, систем готово непокретан, једнак за свагда дат, да сви процеси у њему, било доступни или недоступни посматрању, произилазе изнутра, из њега самога, по раније утврђеним путевима. Ипак ако се организам изолира од његове околне средине или се у њој изврше крупне измене -све ће се његове функције пореметити и организам може угинути. Савремена научна мисао нарочито истиче мисао, да је сва животна _ делатност организма процес његовог уравношежавања са средином. Што је организам простији и што је примитивнија његова околна „средина, тим су простији успостављени узајамни односи међу њима, тим су простији процеси, којима организам одржава равнотежу са околном средином. М обратно, уколико је сложенија структура организма, уколико су разноврснији услови његове „околне средине, утолико су сложеније форме узајамне делатности организма са средином. Биљке одржавају равнотежу са средином „простом разменом материја вршећи ту размену органских функција. Код нижих животиња тај узајамни однос са средином узима већ "сложеније форме активности, које се изражавају у читавом низу животних аката — тражењу хране, бекству од опасности итљд. Код виших животиња, а нарочито код човека, процес уравнотеживања са средином постаје сложенији и грана се у читав систем „аката, радња, поступака, који чине владање (понашање). У свима „овим случајевима увек је један исти принцип — одржавање равнотеже са средином, којом се обезбеђује даљи живот организма. Одређујућа улога средине у свима тим како најпростијим, тако и 'најсложенијим процесима јасна је сама по себи: разлика у усло„вима средине изазива разлику у радњама једне исте животињске „врсте и сваког појединог индивидуума.

И не само то. Још је Дарвин нанео одлучан удар принципу непроменљивости организма. Он је утврдио, да животињске врсте под условима променљиве средине и борбе за опстанак ме„њају и структуру својих органа, џ своју конституцију у целини, и своје функције, и своје радње, и своје владање, прелазећи посте„пено у нову врсту живих бића. Та постаје за нас приметна у "перспективи векова им хиљада година, но она је само зато и могућа, што се тај процес врши стално, па и у скоковима, чаки у мо'ментима, кад га непосредно не опажамо. Свака радња организма, која га уравнотежава са средином, оставља у њему траг, више или мање знатнији у сваком поједином случају. После свакога „свога акта организам већ није онај што је био: у њему су се

ал за љаћ