Učitelj

С примањем хришћанства Срби су почели подизати манастире: и цркве, због чега су им били потребни свештеници и калуђери, који су морали бити писмени људи. У ово прво време, кад су били писмени само свештеници и калуђери, обучавање младића у читању и писању могло је бити само по црквеним и манастирским просторијама. М тако су први народни учитељи били свештеници и калуђери, а први ђаци црквени и манастирски момци.

Манастирски момци лети су радили на манастирским имањима, или су чували манастирску стоку, а зими су их калуђери обучавали у слободним часовима читању црквених књига и писању. Ово су исто радили и свештеници са црквеним момцима. Манастирске момке обучавао је или један калуђер или је сваки калуђер, ако их је у једном манастиру било више, обучавао момка који га је слушао. Манастирски и црквени момци често су пута учили и по четири и више година, па опет не би научили читати и писати, јер што зими науче лети забораве, радећи на манастирским или црквеним имањима, или чувајући им стоку. Обучени манастирски момци обично су постајали калуђери а црквени момци свештеници, ако је за то било потребе и ако су знали читати псалтир и часловац.

За манастирске школе зна се да се у њима, поред читања и писања, учило: сликарство, резбарство, грађевинарство, украшавање манастира и цркава. У ове су школе, ако није било других школа, долазили још кнежевски и краљевски синови. ;

Столне или катедралне школе отваране су у седиштима архиепископа и епископа. У њима су се дечаци учили: читању, писању и помало рачунању, а младићи још: богословском знању, црквеној администрацији и канонима. Ове су школе у већини случајева спремале свештенике.

После обучавања младића по манастирима, црквама и седиштима архиепископа и епископа почели су свештеници обучавати своју децу у читању и писању у својим домовима, а касније су примали на обучавање уз своју и парохиску децу уз малу награду у новцу или-у намирницама. Доцније, кад је било више писмених људи, и кад су се задовољиле потребе манастира и цркава, неки од претеклих манастирских и црквених ђака отварали су приватне школе по својим домовима или домовима ђачких родитеља. Ове су приватне школе биле врло ретке и отваране су по дозволи црквених власти, пошто су у прво доба оне биле једини носиоци про-. свете и културе а уз то и народни претставници. Учитеље су плаћали ђачки родитељи новцем или животним намирницама.

У свеоме чланку: „Школе и манастири у средњевековној Србији“ (Гласник Скопског научног друштва књ. 30), г. д-р Радослав Грујић, према нађеним документима, тврди, противно Миленку Вукићевићу, да средњевековни православни манастири (византиски, руски и српски) нису били просветни расадници нити су имали школа, јер је већина калуђера била неписмена. Ни св. Сава не помиње манастирске школе. Тек је понеки калуђер био писмен или је вршио богослужење, а неписмени су вршили друге послове по манастирима и манастирским