Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ Б П

ближега сељака, али га други оборе на тле. Солдати опале пушке и четири сељака падоше мртва. Наши људи баце се у то као бијесни на војнике и за цигли час поубијаше неко пет војника својим кијачама, сјекирама, косама и с оно пар пушака. Борба је била крвава и при том погибе још десет других сељака, међу њима и честити стари Иве, кому је један солдат кундаком расколио лубању. Људи не могоше одолити пушчаној ватри, те се разбјегоше широм, а солдати за њима као на зечеве, те их још десетак убише. Пушкарање заплаши жене у селу и ове полете према липи, а кад тамо виде мртве, почеше дреку и плакање, да би се и само небо сажалило: Солдати запосједоше све сеоске куће, и нико није смио напоље ни унутра. Али то све није дуље трајало, него што ти ово причам. Кад је било све готово, ето у кочији господина вице-суца из Јаске, те опази под липом жене око мртваца и рањених. Запрепашћене и бијесне жене повикаше на њ: „Зашто они нијесу били, и да сте вршили своју дужност, не би било ове велике несреће“. Није могао ни да ријечи писне. Жене су кријештале и псовале га, а он је трчао од једнога мртваца до другог и безумно се дерао, јер мора да је ипак осјетио, да се сва та несрећа не би била догодила, да није био површан“и да није закаснио. Онда му је један рањени сељак, који је лежао у близини липе, приповиједао, како се све то догодило. Затим се одвезао у село и повратио натраг под липу с рањеним официром, који је заповиједао. Лешине су отпремили у цркву, а хитно је послано по лијесове у Јаску и по лијечника за рањенике. И да си само видио нашега господина жупника, који је дан прије отпутовао у Загреб, па се у вече послије покоља повратио! Плакао је као дијете, а проклињао официра, солдате и суца. Кад је друго јутро дошао у цркву и опазио толике лешине, зариче попут рањене живине: „Божја правдо, зар нећеш осветити ова уморстваг“ Одмах је хтио опет да иде у Загреб и да од жупаније затражи строгу казну за кривце, јер је проливена крв вапила за осветом, Него Мико Но-