Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

12 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

ваковић, брат умореног старог Иве рече му плачући: „Но ко ће онда да покопа ове наше мртвацег“ И господин жупник му даде за право и остаде.

„Било је врло вруће и лешине се брзо почеше распадати, а око подне већ се није могло боравити у цркви. но лијесови још нијесу били стигли из Јаске. Господин жупник рече, да се лешине метну на даске, однесу на гробље и покопају у заједничком гробу. Сви људи за рад из села дадоше се на тужни посао. Војници, који су имали наредбу, да никога не пуштају из кућа, заборавили су заповијед и пустише људе на рад. Ниједан официр није изашао на видјело. јер очито, да су се бојали народне освете. Господин жупник слао је гласнике у Јаску и Карловац, али се ниједан није враћао. Око запада сунца обавио се спровод. Хвали Богу, дијете моје, што то нијеси видио, ни чуо! Камење би проплакало, видјети 27 лешина и слушати јаук и плач људи, жена и дјеце! Било је страшно, да полудиш! И како су лешине поређали једну уз другу, ужасно! Дошли су људи из Славетића, Свесвета, Драганића и Прибића и помагали у тужном послу. Господин жупник благословио је све мртваце заједнички, те је одржао проповијед над раком. Не знам ти рећи, шта је проповиједао, јер сам се разболила и нијесам ништа разумјела, али људи кажу, да је господин жупник имао право.

„Увече је стигао велики судац са јасканским суцем и с неколико јуратуша (судских писара). Дао је позвати официре и наше људе такођер. Сељаке је поздравио псовком: „Ви пси и скитнице, право вам буди, штета, што вас све нијесу постријељали и убили! И ви говорите о вашим правицама2 Ја ћу вам показати, шта су ваше правице! А сад ајте сви до врага!“

„Другог јутра дођоше неколицина официра из Карловца, разговорише се с преосталим официрима и суцима. Јуратуши су писали читаво јутро и прије но што су дошли к нама на објед, потписали су многе папире, па су хтјели, да их и господин жупник потнише; но он није хтио, мада га је за то молио велики судац склопљеним рукама. Велики је судац не-