Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

14 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

„Кад су друго јутро сељаци видјели своју липу посјечену, плакали су и јецали, да се Бог драги смилује. А у недјељу дођоше сељаци из околице до липе, те су плакали као за каквим мртвим човјеком. Михо Новаковић није се могао умирити због братове смрти те рекне људима, да би некоји с њим пошли у Загреб и од бана затражили права и казну убојицама. Одмах се јавило седам старих људи и у понедјељак одоше пјешке у Загреб. Бан их није ни пустио преда се, него им је поручио, да је већ наредио истрагу, а они нека се врате кући. Отада је прошло већ три мјесеца, али истражно повјеренство још нико није видио. А што је и стало господи до сељака! Него господин жупвик увијек вели: „Освета ће ипак једном доћи и биће страшна“,

Ову припросту приповијест саслушао сам са згражањем и великим сажаљевањем и да је само не заборавим, поновио сам је у себи од почетка до краја, кад сам даље јашио из Крашића до Новаковић-Горе. Жупникова кухарица приредила ми је ужину, док је жупник у сусједном селу причешћивао једног болесника на самрти. Она ме запита, док сам јео, како да у Карловцу нијесам ништа чуо о том страховитом покољу. Па, уистину, у граду су причали, да су сеу Крашићу нешто сељаци побунили и да је било троје-четворо мртвих. Сељачких немира бијаше чешће због шумског сервитута, па се даље није о Крашићу приповиједало. Жупаниске и војничке власти имале су, дакако, већ разлога, да забашуре тај случај, а „Астатшег Хеипа“ није смјела о том ништа извијестити. Тако се није знала истина. Наравно, нити је била наређена истрага, нити је ико позиван на одговорност. Честита жупникова кухарица право је говорила: „Шта је стало господи до сељака!“ Само је дуги низ година трунуло оно оријашко дебло као свједочанство ужаса онога кобнога дана: ниједан сељак није ни гранчицу хтио одсјећи са оног светог дуба, из чијег је жиља порасло ново стабло.

Сад сам појмио жучну мржњу кмета против