Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ |)

што говорио с официрима и један официр оде у село, те се поврати с 30 до 40 војаика. Сви су имали лопате и сјекире, те се поставише под липом. Кад сам их видјела, застаде ми крв у срцу и рекох сама себи, да су ови крвници зацијело поодузимали нашим људима у селу све лопате и сјекире, да се не могу бранити и да их сада све хоће побити. Зовнем господива жупника из собе и покажем му призор, но он ми рече: „Неће они убијати наше људе, него ће посјећи “нашу тисубљетну липу. Велики је судац то на-редио и рекао, нека тако сељаци виде гдје им леже старе и нове правице“. И док је он мени говорио, зачула сам прве ударце сјекира о стару липу и било ми је, као да ми убијају оца или браћу. Плакала сам као мало дијете, али сам се тјешила да солдати с тим старим деблом ипак неће моби бити готови. У селу су војници стражарили, да нико не изиђе из кућа. Но да су наши људи само слутили, да се сијече стара липа, зацијело би се опет бацили на војнике и опет би дошло до новога крвопролића, али овако они нијесу ништа знали. Солдати су на липу ударали и ударали, но посао ја споро напредовао. У вече су запалили неколико ватара и радили цијелу ноћ. Велики судац и јуратуши сједоше послије вечере скупа с официрима да играју карата и тако су банчили до у касну ноћ. А господин жупник опет је цијелу ноћ само шетао по својој соби и уздисао. И ја нијесам могла спавати, јер су ме бунили непрестани ударца сјекира. Кад је почело свањивати, зачујем громку буку и онда јаук и запомагање. Скочим прозору, али нијесам ништа разабрала, те се брзо обучем, да изиђем из жупнога двора и развидим. И онда сам видјела оријашко стабло посјечено и бризнем плакати. На једној страни испод дебла вириле су двије људске ноге. Био је то један солдат, који није доста брзо одскочио, кад је дебло почело падати и оно га је здробило. Немогуће бијаше извући лешину, те јој само ноге одсјекоше и покопаше без трупа и главе. Прије подне отпутоваше господа, а у вече одоше и солдати.