Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 715

„господина“, то јест против свакога онога, који није одјевен у сељачко рухо, и сјетио сам се једне неразумљиве ријечи приликом једне згодице у мом дјетињству. Непосредно близу наше курије у Водостајама, била је и кућа сељака Мејашића, но он није био наш кмет. Старешина дома, Јанко Мејашић, био је полијеп старац врло тамне пути и куштрава црна брка, а лице му имађаше мрачан изражај. Сељаци му дадоше надимак „кољо“ (убојица), јер је при једној међашној распри убио и одлежао десет година тамнице, те су га сви избјегавали, и он је живио посве осамљеп са сином и његовом женом. И мојим родитељима бијаше Кољо непријатан, па моја мајка није хтјела да с њим говорим. Него Кољи мора. да сам био симпатичан, и кад сам с нашим лађаром Јовом сједио на нашем сплаву и брбљао, долазио би до нас Кољо, те би гладио моје увојке и мене љубио. Опазио сам, да би се тада његово лице ведрило и добивало доброћудан изражај, па сам човјека. и ја заволио. А када би ме моја мајка корила, што сам говорио с Кољом, одговарао бих: „А зашто и не би с њим говорио, кад је са мном пријазан и када ме воли“. Једанпут се свадио с нашим шпаном и потегао нож из џепа. Шпан отрчи у кућу по ловачку пушку. Кољо се баци нањ с голим ножем, но ја потрчим пут њега, обујмим му кољена и завапим у страху: „Драги Кољо, молим те, немој шпана 360сти|“ Моја наивност разоружала је његов бијес. Он је затакнуо нож и викнуо шпану: „Овај пут те је спасло дијете, али ми се чувај да се други пут сплетеш“. На то ме дигну на руке, пољуби ме и рече: „Какве ли несреће, што си господско дијете, мој добри малишу!“ Мени се причинило као да је плакао, и унаточ мога страха пољубио сам га, јер ми је увијек било жао, да видим кога да плаче. Код куће сам запитао мајку, зашто је несрећа бити господско дијете, а она ми одврати, да је напротив несрећа бити сељачко дијете. Наравно, да сам више вјеровао својој матери, него старом Кољи, али нијесам заборавио његових ријечи и мислим, да сам послије