Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

20 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

мода. Свилене оправе бијаху велика раскош, коју себи могаше дозволити само племство и најбогатији трговци. Обично су жене носиле вунене хаљине, или опет оправе из „отисканог“ конца; а бијаху од реда миле, многе лијепе, те су и у припростим хаљинама изгледале примјерно. Како онда редовне шетње нијесу биле у обичају, жене су вољеле да се недјељом и благданима покажу у накиту и стајаћој одјећи у цркви и код цркве. Задњу мису, која се читала у !1'', сати, жене су највољеле, јер им је било доста времена за тоалету. У 11 сати бијаше служба божја и код православних. Тако су се у исто вријеме могле видјети и Хрватице и Српкиње, како долазе у стајаћем одијелу у цркву. Мушки су ријетко када ишли у цркву, али су обичавали скупљати се под крај службе пред црквом, те би држали смотру женских, које су излазиле из цркве. И тако се спетљало касније много интимних познанстава, но гепде2-уоц5 у цркви, каошто се ради у Италији, сматрали би у Хрватској тешким светогрђем. А чуо сам уопће само за један једини такав случај, и то је лијепу и младу дјевојку морално упропастило, те је учинило „немогућом у друштву“.

Осим позоришта и „балова“ о покладама, није се знало за друге јавне забаве. Само на покладни уторак бијаше у Карловцу великих поворака крабуља, пјешке и на колима, а судјеловало је и младо и старо. Ова је маскерата пренесена јамачно из Италије преко Ријеке у Карловац. У Загребу је, ни у осталим хрватским градовима, није било.

Живот сељака био је врло примитиван и врло једноличан: само прасловенски фамилијарни састав задруге“) омогућавао је кмету да сноси неизмјерне терете и даје велике намете. А како је та установа туђа мађарском народу, угарско законодавство није

#) 0 тој нарочитој друштвеној установи писао сам додуше кратак приказ, но за разумијевање довољан, у мојој књизи „5гаајзгесће дез Риген ћит5 Зетћлеп“ (Герда 1858. Вгешкорг цпа Напде!, Стр. 60.—66.) | |