Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАЛОСТИ У ХРВАТСКОЈ 3!

Већ у оно вријеме, кад је мој брат био премјештен у Војну Крајину, видио сам осебни њен живот, али сам тада ипак био још превише дијете, да „виБено и чувено“ право схватим. Кад сам дорастао, зажелио сам видјети цијелу карловачку Војну Крајину. Битни мотив те жеље бијаху раније поменути догађаји у Србији године 1839. Становништво је карловачке Војне Крајине претежно српско и православно. Хрвати и Срби за ме су били увијек један те исти народ. И ја сам нијесам у њих видио друге разлике него што су први ишли у католичке, други у православне цркве и што је тамо била литургија латинска, а овдје словенска, што су хрватски свећеници били обријани и кратко ошишани, српски опет имали пуну браду и дуге власи. Језик у Срба боље ми се свиђао од наречја, што су говорили Хрвати, и ја сам тај језик тако исправно говорио, да су ме Срби сматрали Србином, а мени је било свеједно, да ли су ме звали Србином или Хрватом. Но они догађаји у Србији побудише у мени неизмјерно штовање спрам Срба. Народ, који се осмјелио да погажено своје право оружјем у руци брани и опет оствари храброшћу, за коју се у Аустрији мислило да је немогућа; народ, који је свог кнеза из земље прогнао, а није му попут Енглеза и Француза главу одрубио, бијаше за ме дивовскији од Хрвата, који су се међусобно гложили због старохрватства и илиризма, док се у Бечу и Будимпешти трговало њиховим правицама и слободом. Што сам о најновијим догађајима у Србији читао у аугсбуршкој „АПсетете 2Хенипа“ (с премилостивим допуштењем аустријске цензуре), никако ми се није свиђало, и док сам читао, свеједнако сам сам себе питао, сјећајући се ријечи старога кладушког кадије: „Па је ли баш тако“ Српску сам повијест одприје знао, читајући Гибна, Диканжа, Енгела, Гебхардија, Рајића и др. али из новије повијести нијесам ништа друго знао него имена: Карађорђе и Милош. А шта. је о најновијим догађајима причала аугсбурсшка „АПретејпе Дебипа“, није ми, како је познато, до-