Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

32 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

стајало. Хтио сам да о том свему више сазнам и Гајбел (књижар) мораде ми помоћи. Он ми посла Ранкеово дјело Српска Буна. Лакше је замислити него ли приказати дојам, што је на ме произвело ово неупоредиво ремек дјело модерне хисториографије. Непрестано сам мислио на Србију и радосним сам поносом мотрио сваки њен, додуше врло мали, напредак. Одраз сјаја паде и на моје српске земљаке, па их хтједох да потражим ондје, гдје сачињавају компактно становништво.

Жељени повод, да видим Војну Крајину, даде ми мој драги и добри школски друг Максо. Прица; био је син православнога проте из Коренице у оточкој крајишкој пуковнији. Максо бијаше врло даровит младић и једини од мојих другова, с којим сам могао отворено разговарати, — управо јер није био католик, — о мојим хисториским и филозофским студијама. Он је то и радо чинио, а лектира Хегелове „Енциклопедије“ и зборника „НаШзсће ЈаћгБисћег“ направише га ватреним хегелијанцем. Писао је и приповиједао и свом оцу о нашем пријатељству, а његов отац ме даде позвати, да га о феријама походим, кад и Максо буде долазио. Максо ми је одушевљено описивао љепоте краја у околици његовог родног мјеста Коренице, горја Пљешивице и горских Плитвичких Језера. Какво је морало бити ондје естетско уживање и филозофирање! 7) Примим дакле весело протин позив, мојир одитељи одобре, и са 50 форинти у џепу (а толико новаца наједном нијесам дотада имао), ја се почетком августа мјесеца упутим с Максом. Путовање је било брзо, јер су цесте у Во!ној Крајини врло добро одржаване. У вече другога дана стигнемо у Кореницу. Прота бијаше частан стараџ са чисто бијелом брадом и дугим власима. Сједио је на високој каменој стијени пред парохијалним домом, па када нас виђе, скочи и загрли и благослови свога Максу, онда и мене загрли и зажели ми добродошлицу. Максо одлети у кућу да се поздрави с мгтером и са сестром, а прота и ја за њим. Прота ме представи својој жени: „Ово је Имбро, побратим