Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

о: = Е – т =

34 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

био од срца захвалан, што ме је увео у своју родитељску кућу. Каква разлика према кући мога стрица Андраша у Загребу!

Другог јутра рано пораним, да се прошетам по селу, а да опет Макси пустим прилику да се с матером и са сестром пријатно изговори. Кад сам ушао у воћњак за парохијалним домом, нађем проту да скупља с кошарицом у руци јабуке и шљиве, што су поотпадале с воћки. Хтједох отићи, да не сметам

старцу у том послу, али ме он зовну натраг и позва _

ме да се с њиме прошетам, док се зготови кава. Пусти своју кошарицу на тле, спусти запрегнуту мантију, узе ме за руку, да идемо у село. Но једва смо одмакли двадесет корачаја, викну нас јак, но угодан женски глас: „Бабо, Имбро, кава је на столу!“ Била је то Маца која нас је видјела у прави час. У сунчаном свјетлу чинило се, да је још љепша него ли у вече, а драж и љупкост бијаше исга. Максо је још спавао, а мати га није хтјела будити. Послије кратког доручка пођемо у шетњу. Когод нас је сусрео, свак је старца с поштовањем поздравио. „Помоз Бог, оче!“ а он се није умарао одзрављајући: „Бог ти помогао, синко“. Дођемо на чистину пред црквом, и старац ме упита, би ли цркву разгледао. Зовну стара човјека да нам је отвори. Кад се прота прекрстио, учинио сам то и ја. Он оде за иконостас, врати се с литургиском једном књигом, тихим гласом очита једну молитву и трипут ме благослови. Та ме је свештеничка добродошлица врло ганула и ја му с поштовањем пољубим руку. Кад смо оставили цркву, рекне ми старац: „Ја знам, да си ти католик, али ми Максо каже, да ти волиш нашу цркву, јер је наше племе одржала. И то је истина. Не дијели нас слово закона од католичке цркве, јер наука је само мало различита; то, што нас дијели, то је дух обију цркава. А то, што волиш нашу цркву, каже; да си ти тај дух схватио. И зато сам те ја благословио и на вијеке ти остао тај благослов!“ А ова мала упадица само је повећала моје поштовање према старцу. ШЏетали смо по селу, док нас велика жега није по-