Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАЛОСТЕ У ХРВАТСКОЈ 43

два изгубљена сина. Кад нас је Маца спазила, полетила је, или боље рекавши, прхнула је према мени, и нас се двоје загрлисмо и ижљубисмо као брат и сестра. „Не би те ни требала љубити“, — шаптала ми је лијепим својим дубоким гласом, — „јер смо се увелике бринули за вас, што сте тако дуго. изостали. Већ смо вас прекјучер ишчекивали“. Двоструки смисао њезина говора (љубити — и цјеливати и вољети!), на што она зацијело није мислила, изазвами куцање срца, али се не усудих више рећи, него да ће јој Максо приповиједати, како ми је жао било, што и она није била с нама. Одосмо руку о руку у парохијални дом, гдје Максу и мене њежно прекорише, што смо тако дуго изостали.

Бијаше тако лијепо живјети и боравити међу овим добрим и племенитим свијетом, да ме бољаше помисао на дан, када ћу се морати од њих растајати. А да у исти час дадем други правац својим мислима, започео сам говорити о излету у Босну. Прота рече, да је врло тешко добити путницу од генералкоманде у Загребу, премда је сада „преко“ (у Босни) потпун мир, а и здравствене су прилике добре. Него, распитатиће се понајприје, шта ћу ја у Босни, а пошто ћу коначно морати рећи, да би путовао само из радозналости, више је него сигурно, да ми неће дати пасош. Али ће он, прота, покушати да моју радозналост умири на други начин. Он знаде све кордунске заповеднике тако рећи од дјетињства, па можда би један између њих ипак хтио примити на се одговорност, да Макси и мени даде путницу за Бихаћ. Он већ дуље времена познаје Мехмедбега Бишћевића, и у колико између хришћанина и турчина може бити пријатељства. може се рећи, да су он и Мехмедбег пријатељи. (Правослачне су у Босни називали хришћани, а католике кршћани). Прота је прије пар година био с Максом у Бихаћу као Мехмедбегов гост, а гостињско пријатељство сматрају и Турци светом везом.

___Иуистину је наум успио по старчевој дипломатској вјештини. Па и најстрожији и најстрашљивији кор-