Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

САЗИВАЊЕ II РАСПУШТАЊЕ СКУПШТИНЕ

155

каже, то he имати да се у праксп утврди од кога he се дана рачунатп почетак скупштинске перподе, од дана пзбора или од дана првог редовног сазива. Рачунаше скупштинске периоде од дана пзбора одговарало би старој српској пракси; рачунање од дана првог редовног сазива одговарало би оном теоријском схваташу, да Скупштина не пзилази готова из избора, него почиње свој живот тек пошто се састане и конститупше. Ма који од ова два спстема да се избере, мора се пазитп како he се пзбећи једно међувреме без Скупштине, када не би постојала ни стара Скупштина, јер је њена периода прошла, пи нова Скупштина, јер избори за њу још пису пзвршени. То међувреме могло би се избећи само тако, ако би се избори за нову Скупштину увек извршили за време трајања старе Скупштине. Нова Скупштина не може се сазватп, али може бити изабрана пре свршетка иерподе старе Скупштине. У Француској постоји законски пропис, да се пзбори за нову Скупштину морају извршити пре свршетка периоде старе Скупштине. Претпоставимо да се, код нас, усвоји рачунање скушптпнске перподе од дана избора; периода садашње Скушптине, изабране марта 1923, свршпла би се марта 1927. Редовни сазив нове Скушптине пао бп, по Уставу, тек октобра псте годпне. Опет зато, Влада би морала наредити изборе већ у марту 1927; она их не би могла одгађати, рецимо, до септембра. Иначе, земља би остала неколико месеца без Скупштине. Такво међувреме без Скупштпне Устав допушта само у случају распуштања Скупштине, па и тада огранпчава га на тачно одређен број месеца. Ван тога једног случаја, мора се сматрати да је међувреме без Скушптине противно Уставу. V. РАСПУШТАЊЕ СКУПШТИНЕ. (У. чл. 51, 52, 59, 65, 114. УО. 23 мај 1921) 156. Распуштање Скупштпне јесте акт краљевске власти којим се окончава постојање једне Скупштине пре истека њене перподе. За важност акта распуштања прописани су ови услови: (1) акт распуштања мора садржавати наредбу за нове изборе најдаље у року од три месеца и наредбу за сазив нове Скупштине најдаље за четири месеца, рачунајући оба рока од дана распуштања старе Скупштине; (2) акт распуштања мора бити премапотписан од свих министара. Ако акт распуштања не би испуњавао ове услове, он бп ппак морао битп извршен, али би Скупштина могла оптужити за такав акт одговорне министре као за једну повреду устава. Пропис о премапотпису министара треба тумачити тако, да је Устав хтео учинити целу Владу одговорном за распуштање Скупштине. Било да министри пре-