Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

КОНСТИТУИСАЊЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

177

181. Дан отварања Скупштнне одређује Краљ; рок у коме би Краљ морао отворити конституисаиу Скупштину, 'iinje предвиђен Уставом. Да ли Краљ пма права да цени правилност конституисања? У старој српској пракси сматрало се, да Краљ има то право, п да стога може распустити Скупштпну која се, по Јвеговом мишљењу, није конституисала правилно. Али то је све што би он могао урадптп. Он не бп могао одрећи отваран>е једне Скупштине која се по јбсговом мишљењу конституисала неправилно, али коју он опет зато неће да распусти. Он не би могао тражити од те Скупштине да поново изврши своје конституисање. У актима свога конституисања Скупштина је, као у' целоме своме унутрашњем раду, независна од сваке друге власти, па п од Краља. Ако, поводом њеног конституисања, Краљ дође с њоме у сукоб, он може употребитп оно средство које му је дано за све могуће његове сукобе са Скупштпном, а то је распуштаЈБе Скушптине. Али он не може ништити акте конституисања које је Скупштина извршила по своме слободном тумачењу Устава и пословника. 182. Краљ отвара Скупштину лично или преко Минпстарског Савета. Онда када је отвара лично, Краљ чита једну напред написану престону беседу, која мора бити премапотписана од свпх министара. Када Краљ отвара Скушптину преко Минпстарског Савета, онда се отварање вршп или посланицом пли указом. Посланпца је опет престона беседа, која се од обичне престоне беседе разликује тиме што је место Краља чита један члан Владе. Указ којим се Скупштпна отвара, садржи само овлашћење које Краљ даје Влади, да место inera изврши чин отварања. Отварање Скупштине врши се у њеноме дому, а не у двору. Ни у Уставу ни у скупштинском пословнпку не говорп се ништа о т. зв. адреси, т. ј. о скупштинском одговору на престону беседу. Од осниватБа државе СХС, само је Уставотворна Скупштпна отворена престоном'беседом; сви остали скупштински сазиви отварани су указом; на престону беседу којом је Уставотворна Скупштина отворена, та Скупштина није одговорила адресом. У старој српској парламеитарној праксп, престона беседа била је једна врста владиног политичког програма, и дебата о адресп бпла је у ствари дебата о томе програму. Данас владин програм не пзноси се вшпе у престоној беседи, него у једној нарочитој декларацији, коју у Скупштини чита председшш Миппстарског Савета. Ilnak зато, у сваком оном случају када би Краљ хтео да се користи својпм уставним правом да Скушптпну отворп престоном беседом, Скупштина би неоспорно имала права да му одговори адресом. Не само у парламентарној историји Србије, него п у општој парламентарној историји, та два акта, престона беседа п адреса, ве.зана су нераздвојно један за други.