Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

414

КРАЉ

тивнога спора. Треба само претпоставити, да се органи министарства финансија, одн. Главна Контрола јављају као представници приватноправне личности државе ради одбране њених материалних интереса. На тај начин, спор пз члана 21 био би спор између јавноправне и приватноправне личности државе. Држава као фиск тужи се противу оштећења државне имовине које је држава као власт узроковала незаконитпм актом. Држава као фиск пма више или мање исти правни положај као поједпнац; према томе, п у споровима из члана 21 једна би странка био појединац, одн. држава стављена у положај појединца. Противу овога схватања говорп текст члана 21, из кога не изилази да органи министарства финансија и Главна Контрола имају да бране имовинске интересе државе, оне интересе којпх је држава као фиск носилац. У закону се изречно каже да се њима даје право тужбе „у интересу законитости и јавног поретка" (чл. 21 ЗДС). Органп министарства финансија и Главна Контрола имају право тужбе противу свакога незаконитог акта у корист појединца, без обзира на то да ли је тим актом учињена материална штета држави или не. На пр. на једно државно звање буде постављено једно лице без законске квалификације. Главна Контрола има противу тога постављења право тужбе, и ако држави није ггроузрокована материална штета: са гледишта државних издатака сасвим је свеједно да ли he једно државно звање бити попуњено лицем које има, или лицем које нема законске квалификације. Члан 21 замишља ситуацију администратпвнога спора изврнуту: у административном спору постоји један незаконитп акт којим је појединац повређен; у случају члана 21 постоји један адмпнистративни акт којим је појединцу учињено нешто у корист. Пошто у овоме случају, појединац нема никаквога разлога да се тужи, то је право тужбе дано нарочптим управним органима, и на тај начин организован спор у унутрашњости саме управе. Али, каогод у правом, тако и у овом изврнутом административном спору, спор се води поводом једног незаконитог акта као таквог, а не поводом штетнпх последица које је он имао за државну имовпну; држава стога нема начина да се у томе изврнутом адашнистративном спору јави као фиск, који се тужп противу државе као власти. У место, дакле, да се тај спор схватп као спор између два правна субјекта од којпх сваки представља државу у другом правном својству, боље је тај спор схватити као спор између разних државних надлештава, од којих је једно учинило акт, а друго, као нека врста надзорне власти, оспорава томе акту законитост. Да бп се питање о законитости акта што правилннје расправпло, расправљање се води по поступку административнога спора; надлештву које је учинило акт, и надлештву које законитост акта оспорава,