Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

ДРЖАВНИ САВЕТ II ГЛАВНА КОНТРОЛА

415

дане су улоге странака, п ако та надлештва не представљају разне правне субјекте. Тако се добпо један адмпнпстративнп спор који је то само у формалном, алп не п у матерпалном смпслу. Каогод штосе поједпнац може тужити само противу оног управнога акта који је на његову штету донет, тако се и органи министарства финанспја плп Главна Контрола, могу тужпти само протпву оних аката који су донети у корист једног поједпнца. II у једном и у другом случају само један индпвидуални акт даје повода тужби. Органп мпнпстарства финанспја, одн. Главна Контрола, не могу се стога тужитп протпву једне незаконите уредбе. У праксп, Главна Контрола тужила се противу уредбе о привременом регулисању плата министара на расположењу. Државни је Савет нашао да та уредба, као акт општега карактера, не даје повода ничијој тужби, па нп тужбп Главне Контроле. 443. Приликом решавања о административнпм споровима, управнп суд цени законптост управног акта који је спор изазвао. У праксп се узима, да управнп суд стојп исто онако под законом каогод и суд. Прпмера има, да је суд поншптавао акте, донете насупрот једном неуставном закону, каогод и актс донете на основу једне незаконите уредбе. Акт донет насупрот неуставном закону, исто је тако незаконит, као и акт донет на основу незаконите уредбе, и управни суд, као чувар законитости управе, ништио је и једну и другу врсту незаконитих аката. Он је, по прпмеру редовних судова, стављао закон, како изнад уредбе, тако и изнад Устава. За разлику од судске власти, управна власт не стојп само под законом него и под Уставом (впд. бр. 29). Министрд стога сматрају да су у случају сукоба Устава и закона, дужнп саобразитп указе п решења Уставу а не закону. Алп такав један указ, одн. решење, које се слаже с Уставом, а не слаже са законом, појединац је у стању напастп код Државног Савета и пздејствовати његов поништај, јер Савет неће ценитп правилност тога указа, одн. решења са гледпшта Устава, већ са гледшпта закона. 444. Управни суд, прилпком решавања о администратпвним споровпма, тумачи закон, али, независно од админпстративног спора, он не бп могао на захтев поједпнаца донетп решење о тумачењу закона. Управнп суд дужан је узетп у поступак тужбу поједпнца противу једног одређеног управног акта; овде пак нема акта противу кога се појединац тужи, него пма само један закон чији бп смисао појединац желео да се утврди. Каогод што управни суд не доноси решење о тумачењу закона на захтев поједпнаца, тако пх не доноси ни на захтев административних власт и. За упутства о разумевању закона, административне власти треба да питају свога министра, а не управни суд. Али шта да се радп онда, ако се међу самим министрима појавп несагласност у тума-