Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

зо

УВОД

беђено право да буду саслушани, јер, по саслушању по једног говорника од сваке групе, Скушптпна је могла решити да се претрес закључи. Кворум Уставотворне Скупштине износио је више од трећине њенога законог броја. За пуноважан закљупак тражила се већина присутних чланова. Изузетно, при заврпшом гласању о уставу у целости, за пуноважан закључак тражила се половина више један од целокупног броја посланика, дакле 210 гласова. —Да ли је, поред свога рада на уставу, Уставотворна Скупштина могла радити и послове обичне Скупштине ? Привремени пословник предвиђао је поступак само за питања (не и за итерпелације) и за анкете, одн. истраге. Међу одборима Уставотворне Скупштине није био предвиђен ни одбор законодавнп, ни одбор финансијски, ни одбор за молбе и жалбе. Изгледало је да Уставотворна Скупштииа не може претресати интерпелације, решавати о законима и о буџету, примати молбе и жалбе. Уставотворна Скушптина састала са 12 децембра 1920, а већ на другом њеном састанку, 13 децембра, чули су се протести противу привременог пословника. Од девет скупштинских група, седам је тражило укидање тог пословника: републиканци, социалисти, комунисти, земљорадници, Југословенски клуб, Народни клуб, п Муслимански клуб. Противу привременог пословника навођени су ови разлози: (1) Сувереној Уставотворној Скупштини не може се једном уредбом прописивати пословник; у осталом, баш и да није суверена, она је, по праву аутономије које припада сваком парламенту, власна да своје унутрашње ствари уређује сама, без мешања икоје друге власти. (2) Привремени пословник постао је незаконитим начином. По члану 121 изборног закона, Влада је имала да пропише прпвремени пословник у споразуму са једним одбором привременог Народног Представништва. Привремени пословник издан је 8 децембра 1920, а привремено Народно Представништво распуштено 28 новембра, што значи, да у тренутку издавања привременог пословника онај парламентарни одбор са којим је Влада на том пословнику радила, није више правно постојао. (3) Привремени пословник по својим појединпм прописима није давао довољно јемства да he устав бити донет путем братског договора и споразума између трп племена наше државе, без икаквога надгласавања бројно слабијих племена хрватског и словеначког бројно јачим племеном српским. Насупрот овим приговорима опозиције, Влада Миленка Веснића, под којом је издан привремени пословник, и под којом су извршени избори за Уставотворну Скупштину, тврдила је следеће: (1) Уставотворна Скушптпна није суверена; то није 'један конвент који може не водити рачуна о Краљу. (2) Треба разликовати између оних парламентарнпх одбора којима је један посао поверен скупштинском резолуци ом, и оних одбора којима је један посао