Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

46

УВОД

радаг тога, по његовом нацрту, држава је дужна, не само . давати потребан кредит произвођачким и потрошачким задругама, него је још дужна уступити и 6 од тисућу укупног државног буџета покрајинским задружним савезима. Стајаћа војска са ‘својим огромним издатцима велика је сметња за остварење овако широког социалног програма: зато се у уставном нацрту Југословенског клуба предвиђа њено постепено укидање. (3) Нацрт д-ра Смодлаке. Др Смодлака није био члан Уставотворне Скупштине, али његов нацрт устава, штампан 1920, вредан је пажње стога, што изражава мисли Хрвата из Приморја, који се у питањима државног уређења нису потпуно слагали са Хрватима из Бановине. По нацрту д-ра Смодлаке, држава се дели на дванаест покрајина. То су (1) Подунавска Србија, са главним градом Београдом; (2) Војводина, са главним градом Новим Садом; (3) Славонија, са главним градом Осеком; (4) Хрватска, са главним градом Загребом; (5) Словенија, са главнпм градом Љубљаном; (6) Далмација, са главним градом Сплитом; (7) Крајпна, саглавним градом Бања-Луком; (8) Босна, са главним градом Сарајевом; (9) Приморје, са главним градом Дубровником; (10) Рашка, са главнпм градом Новим Пазаром; (11)Моравска Србија, са главним градом Нишом, и (12) Македонија, са главним градом Скопљем. За разлику од нацрта Народнога и Југословенскога клуба, Смодлака није се држао оних административних граница које су се затекле о слому АустроУгарске; он је извршио ново разграничење покрајпна и велике племенске области, као што су на пр. Србија и Хрватска, раскомадао је на неколико мањих покрајина. По нацрту Смодлакином, између држава и покрајина није извршена подела законодавне надлежностп као по нацртима Народног и Југословенског клуба. Истина, укругу своје самоуправе, коЈа је ограничена на послове тачно побро Јане у 16 тачака, покрајина може издавати опште прописе, али ти прописи немају формалну снагу закона; онп су подређени државним законима, којима не смеју противуречити, и зато би се пре могли назвати покрајинске уредбе него покрајпнски закони. Њих не потврђу]е Краљ него покрајинскп поглавица. Надзор над законитошћу покрајинских уредаба, припада Државном Савету, који може забранитп њихово проглашавање, како због њихове супротностп са државним законима тако и због љиховог неслагања са државним интересима. Овај надзор државне власти који се не простире само на законитост већ и на целисходност покрајинскпх уредаба, сужава покрајинску аутономију тако како она нпје сужена ни у Видовданском Уставу.