Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

98

него да би проверио своје искуство. А кад му млади капетан рече оно исто што је он сам био већ утврдио, би му необично пријатно, као да се то тицало њега самог, кад је млад, као и овај капетан, полако откривао знакове на копнима и сикама, које су му после служиле у разним приликама и неприликама.

После тога се спустио поново на палубу, па гледаше сад на једну, сад на другу страну, да би открио у даљини она два велика светионика, оне две велике куле које се налазиле на врховима двају малих острва између којих се морало проћи. То га је занимало стога што се после тих кула улазило у »његово« море, а било само један дан плова далеко од његове луке и варошице.

— Ено једне! — викну он изненада, гласно, као да говори некоме до себе.

Била је десна кула, она ближа копну. Да би видео и другу оде на другу страну брода; и та се одмах забелила у даљини, на најдаљем, оштром врху једног малог острвчића.

Њему је све до овог тренутка изгледало да се налази у неком туђем крају, у неком непознатом пределу. После овога му се учини, да већ улази у своју рођену луку, готово у двор своје куће, јер се сада налазио у своме мору, у своме дивном, најплавијем мору на свету, које га окружавало са свих страна док ја опкољавало и плакало жале и обале његовог краја рођења. Очекивао је са љубопитством места која ће видети, помињао у њима имена другова и пријатеља. У машти је већ видео њихове обале и моле, њихове куће, па и становнике: њихове гласове, начине говора. То му се учини сада ближе него икад до сада, јер је знао да се више никада неће оделити од њих, да иде тамо заувек; заувек!

Седнувши на једну клупу која је била до њега, наслони се једном руком на перваз брода и гледаше са љубављу пред собом: на пучину и на обалу, која се све више приближавала и све више будила његову љубопитљивост. Затим се изненада сети свог заноса и расположења од прошле ноћи.

— Како је то све било чудно и тајанствено. Мало још и био бих се прекрстио и почео да молим и шапћем ону молитву коју ме је мајка била научила да је изговарам гласно, пре спавања. Одакле то тако одједном> Одакле тако тајно и тако силно да ме било потпуно обузелог Да су моји пријатељи могли да ме виде у оним тренутцима, али потпуно, унутра, били би имали, с правом, довољно разлога да ме исмеју. Како сам се само био растопио! У каквом тајанственом заносу детињске побожности! И то ја, човек који је све у животу примао са јасном свешћу, све испитивао и ни ушта стварно веровао! Знајући за непротумачиве узроке и потстреке у нама, за ограничења слободног одлучивања човека у разним случајевима, у разној доби живота, особито пак у оном детињства, како сам могао осетити онолику грижњу савести због оног чудног дела које сам као дете