Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

977

љујући собом цео простор, лете, лете. Они су се дизали до неба, спуштали се, затим, стреловито до мора, дотицали га својим крилима, која би у том тренутку још више заблистала, као да би се дотакла растопљеног, живог сребра. Прелетаху изнад јарбола пароброда, пролетаху кроз бели дим што је остајао иза лађе, а који је он у својој машти претварао у неку светлу, сребрну маглицу, сличну млечном путу на небесима. Задржаваху се они на врсима катарки, као неке светле, тајанствене птице. Играху около великог месечевог круга, као коло најрадосније деце. Блистаху у сребрној пени, у меком облику дугачких валова, што се као нека огромна лепеза ствараху око лађе њеном брзином. У свему он је видео присуство свога детињства што се изненадно расуло око њега, па га занело, очарало, опило.

Одједном се стресе. Као неко што се био пустио да га луди занос понесе куда он није намеравао док није изненада видео да је заблудео. Тада се слатко насмејао сам себи.

— Некада сам у оваким ноћима, при оваквом светлу, у морској пени, у далеким сребрним облацима, у свему, видео само голо тело жене, сада у свему видим анђеле! Ха, ха, ха! А заиста, жене у детињству и у старости нису друго до анђели. Па и у младићској доби! Само тада, да би им лепа, гола тела везали за земљу, за своју страст, скидамо им крила! Ха, ха, ха!...

Тим речима он покуша да се ослободи овог чудног, неразумљивог стања, али му оне не помогоше. Поезија детињства била је јача од његовог смејања; она га покрила као неки најмириснији, цветни покров и опила га. Никако није могао да се ње ослободи и да постане оно што је живот од њега био учинио, већ је непрестано лутао по оном времену у којему је, безбрижан и неразуман, радио шта је хтео; кад је био још чист нагон и занос.

Међутим је месец био већ много измакао. Ноћ је била већ дубока, и он се полако диже па спусти у дубину лађе, у своју кабину, да спава барем онолико колико је, као поморац, обичавао. Полако се свукао и легао. Сан га славладао брзо, као што савлађује све морепловце, људе научне да уграбе парче сна ма где било и ма како било, свесни, не искористе ли га тог слободног тренутка, да може да се догоди, да пробдију оно време које им је одређено за сан и одмор.

Пробудио се рано. Као поморцу, то му је остало навиком. Затим се одмах обукао а изашао на палубу; што му исто тако, као морнару, остало навиком. А чим је ступио на кров лађе, окренуо се око себе да би утврдио где се брод налазио. И то му је остало, као капетану, навиком. Загледао се затим у пучину, док одједном не откри копно. Одмах препозна крај, према томе и место на коме се налазио. Затим оде на мост, више да би се уверио у знање младог капетана