Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

100

како греси злурадости и злобе; они не носе никакав печат пакости ни према коме. Према човеку, другу, сапутнику, он је био необично самилостан, иако не слаб; добар, иако не наиван. Није био ни користољубљив, ни скупљач жутог метала којим се може све у свету купити. Због тога и иде кући, после толико година опасног плутања по мору, без великих уштеђених пара, ма да је могао, да је само хтео и умео, да за то време нагомила велико богаство, као што су то учинили његови многи другови и пријатељи. Постоји криумчарење на бродовима, доношење разних скупих ствари и забрањених трговачких предмета из далеких земаља, које се у другим земљама продају за баснословне цене, ма да су биле купљене баснословно јефтино. Он није то чинио. Њега је највише занимао тренутак, и у њему он је био спреман на све, само да дође до оног задовољства који је од тог тренутка тражио.

SC:

Међутим се сунце дигло високо, високо. Море је било тихо, тихо. С десне се стране, још далеко, почеше да назиру брда и високи врхови његове отачбине који стоје баш на прилазу ка његовој земљи. Они као да је чувају. Од тога њега захвати незадржива радост. После толико година поново овуда! Пред њим се поносно дигоше чудесни врхови његове отачбине исти и неизмењени. Последњи је пут прошао испред њих пре двадесет година кад је на великом пароброду којим је онда заповедао кретао за Далеки Исток. Од тада се није враћао у рођено своје море до ево сада, намеран да га више никада не напушта.

Зе ИЕ

Како су међутим морнари што су прали палубу дошли са прањем до њега, он се дигао и кренуо више ка крми орода. Зауставио се баш код копља за заставу, одакле неко време посматраше пучину мора која је нестајала иза крме брода у недогледној даљини пријатног свежег јутра. После му привуче пажњу само бела, широка пруга коју је за собом остављао вијак пароброда терајући брод напред.

Вода у тој белој прузи кључаше као у неком казану. Она се далеко, далеко, готово до последње тачке обзорја коју је он са висине крме могао да види. Она је остајала за њим као нека врпца. Одједаред пренесе његова машта то све на цео његов живот. И он упореди ту црту, што остајаше иза пароброда, са успоменом на све што је он био доживео, па му се учини да га она то везује са целим светом. Из тога сеу њему роди мисао, да се у човеку ништа не губи, ништа не пропада, већ да се надовезује и ниже, док се једног дана све не обнови у нашем памћењу.

Ништа не заборавља наша душа. Ништа се из ње не брише. Ако се нешто ње ма само у пролазу додирнуло, не губи се више никада. Враћа се то изненада, одједном: у неким случајним одјецима који нечим напомену оно што се једном доживело. То се открије упоређењем, сличношћу догагађаја, највише пак тајанственошћу сна. У сну се јављају највише ти гласови тобоже заборављене прошлости,