Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

101

дижу се из гробова заборављена преживљавања. У будном сну, или

истинском, свеједно.

— У будном сну, или истинском свеједно!. — понови он, јер му се то учини најтачнијим тумачањем целокупног његовог живота. Сан! И почне да васкрсава у себи све што је најјаче дејствовало на њега за ових готово седамдесет година његове свести, па то упореди са разним снима који су му остали у памћењу својом лепотом или ужасом, те се одмах увери да су слике једнаке. Најприближније је у том било ипак доба детињства јер је ту била једнака и садржина, а не само збивање. Ту су га водиле незадржане жеље, као иу сну; ту је радио и извршавао све: без расуђивања, понесен нечим несавладивим у себи. И чудно, то му доба сада изгледа најдубље, најистинскије. Сву снагу природног осећања и силу жеља он је после ломио разним обзирима, односима, овисношћу од других. Све је то било потребно, то он зна али бесмислено у вишем смислу сопственог живота. Ипак се само на такав начин људи разумеју заврши он. Дубље, остаје увек скривено и несваћено. Нико никога не разуме. Људи се: или трпе или одбијају, али не схватају !

—- Једино је детињство искрено и велико. Тада се живе без предрасуда, без обазривости. У детињству је скривен прави живот. Остало је, после: однос човека према човеку, а не однос човека према животу. Овај смисао детињства то је све што сам сачувао, то је све што у истини имам ! Пред тим се губи све, нестаје све, брише се све!

Док је он овако будно сањао пароброд се.кретао даље и био већ сасвим близу првој луци Приморја у којој је морао пристати. Његова се сирена огласила изнанада и разбудила капетана Ханчевића из сањарења. Он се стресе сав зачуђен, као неки ронац који би изронио из неке ванредне, чудесне дубине где је видео дивне, прекрасне ствари. Онда се он окрену, погледа око себе и виде луку и варошицу у којој је неколико пута био. Остала је“-иста, непромењена! Мало се у њој саградило новог, као и свуда на Приморју. Тамо се варошице тако брзо не увеличавају, шта више пропадају, јер сви становници који могу, одлазе у далеке земље, или на неверна мора, а мало је оних који се поврате.

Пароброд је уто пристао. Капетан Никола одбио се од перваза на крми и пошао ка средини брода, са стране којом се лађа прислонила уз обалу. Одатле је гледао припету варошицу, искрслу из брда, као неко наслагано, велико, правилно камење.

На обали је, тренутно, било много света који је, беспослен и љубопитан, долазио на свако пристајање пароброда. Али се брзо сви разиђоше јер на броду не бејаше путника пошто није био од обалне пловидбе. Стога је зачас, поново, сва обала била пуста као и пре доласка пароброда. А то баш као да ја очекивао капетан Ханчевић желећи да се несметан додирне, свог рођеног копна. Дошло му да