Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana
102
стане ногама на првом комаду своје земље коју толико година није био видео, ни осетио под собом. Па кад је сишао и стао ногама на велике блокове камена од којих је била сва обала сазидана, учини му се, да је стао на нешто што га је привукло к себи као магнет жељезо. И он се зачудио кад је осетио да може да подигне своје ноге И може слободно да корача. Међутим га пламеном захваташе његова непоколебљива љубав коју је гајио за овај свој чудесни крај што-се пружио диван уз најлапавије море на свету, пун борова и маслина, богат стењем и малим и великим острвима и сикама што га је све бранило од беса разљућеног мора, као неку силну земљу безбројна флота од сваког спољног непријатеља.
Пошто је, сав узнесен, чудно расположен, шетао тако неко време, вратио се он поново на брод, који је мало после кренуо, да, након двадесет и четири часа непрекидног плова, пристане у луку места рођења капетана Николе Ханчевића.
3
Сутрадан, иза како се прошло између многих великих и безбројних острва; иза како се пловило неколико пута из канала у канал; иза како се пројурило испред многих многобројних, дивних, ванредних варошица, указао се рт иза којег је, у тихом пристану, лежало место место које је било циљем путовања капетана Николе Ханчевића. Од тога се он необично узнемирио, и тако да је и њему самом било необично, чудно и неразумљиво толико узнемирење. Стари морски вук, који је све доживео, који је неколико вароши у свету сматрао својим, (пошто је у њима по неколико година живео) да се тако неразумљиво узбуди !2 Његово се срце заљуљало као срце неког неискусног детета, И то оно срце које је било потпуно огуглало пред неизбројношћу у свету све нових и нових ствари и предела, све нових догађаја. Оно је било нашло сву лепоту само у покрету, без задржавања ма где било. Ипак, сада, он није ни тренутка помислио да истражује одакле то своје чудно узбуђење. Он је већ два пуна дана живео у несавладивом чару поновно разбуђеног, давно уснулог осећања ! Само је желео да што пре мине онај дугачки рт, да би иза њега видео оно што му је вратило сав чар најмлађих дана. Због тога му је изгледало да се брод заморио и да не креће више онако брзо као пре. А оно је било ту, недалеко оно што га је тако узбудило, сада само иза рта, само иза рта. Минели га само: оно ће га погледати, поздравити украшено цвећем и заставама, јер је пре неколико дана била тамо свечаност Мајке Божје — како се он још сећаше-а тада се украшаваху врата и довратци, као и мали звоник цркве, заставама и цвећем. Тог дана је и свештеник служио у њој мису, због чега би и много света наврвило тамо, и то не само из варошице већи и из свих околних места.
— Сигурно је сада много новаца у сандучету! Могло би се купити много играчака и воћа! — нашали се он у себи и насмеја гласно.
Међутим је брод пловио неуморно иако некако сипљиво, као човек који је много под тешким теретом пешачио. Пуних шест дана он је тако лупао, лупао и јурио површином недогледног морског про-