Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

И рани

__Па брине се она, кажу. «Брине се«! шта је то, брине се» Да није то што вас дан ћути» Да није то што сву ноћ плачег То што седи по кутовима широких зеница, непомична и укочена као мртва сова «Брине се»! Како се брине» За шта се бринег Кад се за кога збринулаг Бринути сеи зевати, то је сасвим исто код паметних људи. Нека она што уради! Нека шта промени! Нека унесе у кућу благослов и мир! Јест, а она само плаче од јутра до мрака. И да онда бар истрчи, да кука и вапи, да се буса и јауче у врту из гласа, него сузи у запећку као дете мало. Ваљада ће баш плакатии мртва у гробљу. \

Па слуша га она, кажу, «Слуша га она»! И кокош њега слуша, и мачка, и пас, јер је тако остављено, да се боје прута. Али жена није бесловесни створ, што се сваком повику ропски покорава: у њој човек тражи разговорног друга. А он, осим целога света, једини то нема. Ако дође однекуд кући заблуђен у памети, па узвикне «шта да радим! жено, шта да радим!, — није да га она онда светује и храбри, него намах, као радост, шапне: «ја не знам.» Ако лије пак прекори или је изгрди, све у жељи да буде боље и да им се разум свима ка добру окрене, никада се не брани она, нити се оправдава, него само трепће очима: и — ћути. Ако на њу због нечега набусито зја, или јој што било осорно пребаци, није да му одговори, цикне и попрети, него се само скрије негде и — плаче. Но када је потом викне, намах утре рупцем сузе, и потрчи да му ропски прими заповед, као да ништа мало пре, међ њима било није. Баш напротив, ако се туђинац онда деси с њим, још се она и осмехне, и зовне их, раздрагана, унутра у дом, да их обојицу почасти за столом погачом.и вином.

Утвара! Мисли да ће опсенути некога осмејком! Да ће љупким дочеком неког да обмане! Да ће хитрином показати како тихо дишу! да ће се по њој видети како срећно живе!.. Но што прво не стане пред које огледалце! Што пре тога не посмотри свој жалосни лик! Па да види на шта личи! Утвара!.. Лице јој жуто и увело као мртав сунцокрет. Усне црне, очи мутне, отечене руке. Тело трошно као зиди опуслеле цркве. Струк и поглед кукавнији но у мртве ласте.. Што излази пред туђинег Што их разговараг Је ли зато да се светиг Да покаже да је за све, и за њу, крив он“. Што не седи тад кад треба» Што не ћути тад кад мора Утвара! Утвара женска! Утвара!

Ох, Боже наш милостиви, преблаги и лепи! да опет није неправедан: да и сад не греши. Можда ипак ни за шта није она крива. Можда јој је праведника отац убио. Можда јој је прамдед по свету палио и робио. Можда јој.је стара мајка безбожно провела век. Ах, ако она тек испашта безакоња туђа! Ако је на њу пала клетва због нечије хуле! Ако није утвара она! Ако њу тек утвара ужасна прогањаг

О, Боже наш велики, праведни и страшни! Јесте, прогања је! Још кад им је угледало дана прво дете, она се трзала и викала, ноћу, иза сна. И сама је дете била, — тек што јој се навршило седамнаест година, није у њој ни гледао себи равна друга, но стидљиву девојчицу која се боји мужа, — откуд јој се стала сабласт већ тада да јавља» Волео је да легну рано, још за видела, да јој под главу метне једну, а под пас другу руку, па да јој до неко доба ноћи запаљен

S O о