Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

116

положи кутије на сто и, озарен, позове је да их сама отвори. Мисли да ће се она пренети у рај када то све угледа, па се одмакне и, с осме“ хом, гледа је из прикрајка. Она приђе, погледа шта има, нешто окрене, нешто такне, па остави све тако исто како је он донео. Шапне »хвала« и — оде, као да то није купио за њу. Више би волео да каже: »Илија! Однеси ти оној твојој! Однеси Ружи Шокици! Однеси у виноград Шокици Ружи, у Двојану на брег кад пођеш, вечерас, у мрак! Менн то не треба! Не треба то мени! На!« И да све поклоне разбаца по поду, у лице да му их одједном хитне. O, боље би било! Боље би било него што их у сандук метне и никад не обуче!

- Што је старија и јаднија, све више пије ракију. Не пије пред њим, него кришом, кад никог нема код куће, Сву ракију Илија прода, но за њу ипак остане. Кад је оточи и где је скрије, то он тражи целог века, но не може да сазна. Кад јој нестане, нађе новца, па оде и купи. Узме срчанце, скрије га у недра, па пређе Вајсу преко пута и пренесе крадом. Већ одавно знају сви, — и трговац, и о седи, и њен муж, — да ракију узима за се, но никад не признаје: ако је у дућану ко упита, каже да јој је 'болестан неко, да јој муж с пута дошао уморан, да јој се из вароши навратио зет, да има го“ стију. Кад јој наточе, збуњено претрчи преко празног пута, онако мала и танушна, бледа и као заплашена, па се завуче у собу, У башту, и пије, пије жедно.

— Милице! жено! — преклиње је муж очајно кад осети да мирише ракијом. — Немој пити, Милице! Ниси здрава, није добро, убиће те то проклето пиће! Зар не видиш да ти прсти подрхтавају чим се јутром латиш и прихватиш радаг Ни због деце није лепо. Ни због тебе и мене! Остави већ једном ту несрећну ракију! Молим те!

Она га слуша нетремице, но ништа не одврати. Само га широко и тупо гледа оним својим крупним и плавим, плавим очима. Као да хоће да му каже: да она све то зна, да он потпуно има право, но да јој доцкан говори, јер, ето, већ више не може друкче, па нека на њу не гледа: она и онако није више од овога света.

Ваљда јој је прамдед по свету палио и робио...

Чудно! увек престане да пије кад јој који син долази однекуд из света. Устамара се и узвери, па ваљда заборави. А можда онда не пије и зато што се боји да који син не помисли кад дође кућии угледа је: «Гле, пијана моја мати! Гле, у мене мати осим целог света! Што да је загрлим и пољубимг Што да јој опет дођем> Моја мати је гора од свију! Моја мати пијана, болесна, безумна!« Да није зато, да зато она не пије никад, кад им треба у госте да дође који од синова» Али зашто не мисли тако и кад види мужаг Шта су јој синови од мужа бољиг Што њих више воли и више поштиваг

За свашта Илија пита жену, но за то не пита. На миру је пусти да ради и да за синове спрема собу, постељу и сто, кад јој јаве да долазе или им се нада. Ево има томе петнаест година како они лу тају по широком свету, а никад још не даде мати да служавка спреми ни за једног сина! Сама воду доноси и собе намешта, сама вуче душеке И подове риба. Сија се и смеши кад то ради, а неки пут И пева. Тихо, ниско, као тица у крлетки кад запане снег. Ослушкује и