Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

132

~

лакше рањени долазили су сами а теже рањене доносили су носиоци рањеника на носилима направљеним од грања или пушака и шињела. Зашто су баш овде прикупљани рањеници, да ли је ко то наредио; или су доношени за то што је ту био командант одсека, не знам, тек место није никако било подесно за превијалиште, јер је било отворено, без икаквих заклона — сем Куртовићеве колибе у којој је могло стати највише 5—6 људи — и потпуно брисано од непријатељске ватре. .

Чим“ су стигли први рањеници, Дарја je изишла из рова, отишла њима и почела да их превија. Видећи да се она сама мучи, а како непријатељ није на наш дивизијон дејствовао, изишао сам и ја из рова и пошао Куртовићевој колиби да помажем Дарји. Убрзо су дошли и командант и још неколико официра из коњичког дивизијона, те смо сви заједно помагали Дорји, на коју је пао цео терет рада са рањеницима, јер ми нисмо имали ни лекара ни болничара. Од јединица. које су биле тада на Курјачици, само је једна имала лекара, но овај са својим болничарима остао је далеко позади и ни више пута поновљена наређења да дође код Куртовића колибе, није хтео да изврши. Његово име не наводим, јер је већ давно умро.

Број рањеника донетих код Куртовића колибе био је толики,

"да су Дарји убрзо нестали и лекови и завоји. Она ми рече забри-

нуто, да не може даље да ради, јер су јој остале само неке пилуле и једно стакленце валеријана. Упитах је, да ли би се могла помоћи првим завојима које војници носе у џепу, и пошто ми она рече да би јој они добро дошли, покупим завоје од војника мог ескадрона. који је био најближи, те Дарја продужи рад. Рањеници су лежали на земљи пред Куртовићевом колибом, а Дарја их је редом обилазила и једног по једног превијала. Од једном она застаде и упита ме очајним гласом шта да ради, показујући ми на војника који је лежао пред _ њом. Овом војнику био је отворен трбух, тако да су му црева искуљала и вукла се по земљи, крвава и уваљана у труње и прашину, није био при свести а на уста му је ишла пена. .

„Ја слегох раменима и рекох »ништа« аи Дарја увиде да таквом рањенику нема помоћи, те се окрете од њега и пође даље. Међутим, неколико тренутака доцније, тај се рањеник освестио, и покупивши црева у шаке дигао се и пришао Команданту дивизијона који је ту био, да га пита, да ли неће умретиг Командант дивизијона убедио га је, да нема никакве опасности, јер ће лекар чим дође вратити црева на место у трбух и лепо сашити, те му неће ништа бити. Умирен рањеник је понова легао, спустивши црева на земљу.

Овако је он устајао и легао сваких пола часа цело то по подне, никаквих болова није осећао, само је много жеднео и често пио воде, а цигарете које су му нудили официри примао је радо и пушио са задовољством. До своје смрти остао је при свести и добро расположен, а умро је истог дана у вече.

Нови рањеници придолазили су непрестано, тако да их је ускоро око стотину лежало пред Куртовића колибом. Једино је Дарја знала како кога треба превијати, а ту је заиста требало нарочитог знања, јер су ране од експлозивних зрна која је непријатељ све време употребљавао, биле ужасне.