Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

преварити, ако кажем, да је то један од највећих успјеха у јавном дјеловању његовом, који му је донио велико задовољство.

Брзо ме је, одмах у почетку, тадашњи министар правде Марко Тршфковићп упознао с првим предсједником привременога народнога представништва Дражом /авловипет. Неко вријеме готово сам сваки дан код истога стола ручавао заједно с пријатељима Стјепаном Ратковићем и Боком Ковачевићем у хотелу »Паризу,« јер је Дража Павловић био нежења, а обитељ министра Трифковића боравила је у Француској. Госп. министар 7рифковић управо нас је шармантно забављао и развесељивао својим ведрим хумором и особито угодним и заниљивим причањем на начин народни, те смо му знали рећи, да је штета, што он та своја причања не изнесе у књижевном облику.

Покојни Дража /авловићп сједио је на челу стола поштован од свију. Знали смо га као једнога од највреднијих и најзначајнијих људи у предратној Србији. Био је на гласу као учењак хисторик, као народан потпуно демократичан човјек Та су га одлична својства дигла на знатни хисторијски положај првога предсједника привременога народнога представништва у новој држави. И ако слаба гласа да су му се у великој дворани једва разбирале ријечи, вршио је своју тешку службу с великим достојанством и угледом међу свима странкама у кући. Цијелим својим начином, шутљивошћу и отешким и полаганим изрицањем мисли много ме је сјећао нашега Тадија Стичикласа, такођер хисторика и политичара, који му је био сличан и научењачким радом и златним поштењем и челичним карактером, чим је свакоме импонирао. Нагла и неочекивана смрт Драже Павловића — знали смо, да болује на срцу — била је свакако велики губитак за нашу нову државу у почетку њезина развоја, гђе су били потребни и ријетки тако идеални и несебични јавни радници. Остала ми је живо у памети и ова успомена на покојнога Дражу. Већ сам рекао, да онда, кад сам у почетку мјесеца вељаче 1919. дошао,у Београд, није било ни једне каване. Наједампут изненаде мене и пријатеље на шетњи сјајно расвијетљене просторије у близини зграде Академије Науке (тадашњи Гранд Хотел). Ми уђемо у ту зграду с лијепо уређеном великом каваном спријед и нађемо код једнога стола Дражу Павловића сама самцата у цијелој сјајно расвијетљеној дворани. Приступисмо одмах к њему и у чуду, што смо га-нашли као јединога госта, рекосмо, како нас је сјајна расвјета домамила. Он нам рече, да је и њега расвјета довела и сада сједи ево и ужива мислећи, да је негђе у Европи.

Нека ми стрпљива читатељица опрости стилску погрешку у композицији мојега чланка, кад након неразмјерно дугачке експозиције и увода тек сада долазим до покојнога Љубе 7овановића, о коме сам канио писати. Тај увод није залишан, јер је у идејној свези

с даљим мојим разлагањем о познанству мојем с Љубом Јовановићем,

који припада не само истој средини, у којој сам се упознао с Љубом Давидовићем и Дражом Павловићем, него заједно с њима чини нераздвојни триумвират у мојој души. С Љубом Јовановићем нијесам се упознао већ за својега борављења у Београду год. 1919, него тек г. 1923. кад сам био повјереником у одјељењу за просвјету и вјере у Загребу, (именован сам указом од 30. просинца 1922.). Био сам

ан