Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

(Та је црквица била чисто морнарска црквица а посвећена Госпи од Милосрђа. Прича хоће, да ју је саградио неки капетан, који се некада давно, за једне велике олује, на неким далеким, светским морима, био- заветовао, да ће, ако га Госпа спаси, на најлепшем месту око своје варошице саградити црквицу у њену част. И догоди се чудо! Тек он бејаше завршио своје обећање кад се пред њим створи један чамац, који га је, изнуреног и изнемоглог, са малене даске на којој је неколико дана пловио, пренео на копно. А тај чамац бејаше небески, а људи у њему анђели! Њих је Мајка Божја била упутила да спасе капетана који јој се утекао. Кад је пак капетан стигао кући, није заборавио свој завет већ је одмах саградио црквицу. Али како легенда није задржала његово име, то се доцније грађење те црквице приписивало разним људима из варошице, готово свима онима који су пловећи светом, били у истим приликама као и онај легендарни капетан. Ипак, ма да су се мењала имена оних што су је тобоже градили, легенда о црквици оста непромењена. Тако она поста црквицом морнара и њу су сви бродови света поздрављали кад су мимо ње пролазили. Изнутра пак била је пуна, препуна: сребрних, дрвених, или само насликаних бродова, који су висили по свим зидовима и олтарима. То су били дарови морнара разних народности, који су се за опасних олуја и страдања заветовали Мајци Божјој од Милосрђа.

Таква је била легенда. Међутим у хроници варошице, која је почињала негде око деветог столећа, писаше иначе. По њој је ту црквицу саградио неки побожни грађанин који је, као старац, завршио у манастиру бежећи од зла у свету. Али народна машта, незадовољна таквим обичним постанком црквице, пренела ју је на много драма-"тичнију основицу.)

Кад је он на вратници мале цркве открио онај мали отвор за милостињу, приближио му се лицем, па онда повирио кроза њ и видео да у малом сандучету, с унутарње стране вратнице, има новаца ! (Већ неколико недеља, сигурно због болести, стари свештеник који се о цркви бринуо и куповао за те новце добрих хришћана: свеће, уље и све друго што је за сироту црквицу било од потребе да не би пропала, а са њом заједно и један велики ослонац свих морнара у опасностима живота, није био дошао да тај новац извади.) Било га је много, и то сребрног! Белио се изнутра, као снег! А у варошици је било много лепих ствари на продају, у луци пак много бродова са прекоморским воћем. Ма да је он увек за свим тим необично жудео и завидео деци која су много тога могла купити, никада није имао толико новаца да купи ма и једну бољу играчку, ма и једно лепше воће. Мајка му је ретко када имала новаца, а још му ређе давала. Због тога, пред том изненадном могућношћу куповања свега за чим је толико жудео, у том тренутку ниједно друго осећање није могло да га понесе, до осећање за поседовањем тог новца. Брзо се сети и. начина како да га вади. Брзо се и одлучи на то. Скочи, извади свој ножић који је увек собом носио, особито пак кад је ишао у лов