Vardar : kalendar Kola srpskih sestara : za prostu 1929 godinu koja ima 365 dana

96

безопасности, кад би то своје »зло дело« могао да прими чисто као неку поезију своје ране младости. Ваљда је то изашло из оног неког осећања тајанственог што је било у њему (иако није био ни мало побожан) као и у сваком другом морнару. Јер морнари у томе налазе последње уточиште кад већ немају никакве наде у своју сопствену помоћ, или ону другог човека; кад су предани на милост и немилост бесним елементима који их носе као најситнију сламку пучином и играју се свим оним што је човек створио против њих као неразрушиво. Они то утврде из хиљаде разних случајева и догађаја на мору који се свим могућим човечанским расуђивањима никако не могу да протумаче. Али му све то ипак није могло да донесе последње решење. Стога он покуша да све веже за успомену на детињско доба које је остало у њему, као затворено у некој кутији, јер га је одједном био- прекинуо (као и целу своју безбрижност · детињску) и кренуо на море које је одједанпут изменило цео његов начин живота. У том одједном прекинутом детињству, у том затвореном детињству у себи »као у некој кутији«, он је нашао најприближније тумачење тог чудног осећања, јер је осећао да некако с том мисли о »сачуваном детињству« може да протумачи и онај облик његове душе који је још остао у њему из оног времена кад је веровао у све претње и казне за зла дела, на земљи и небесима.

(Са тим се мислима загледао он у осветљени месецем простор око себе. Тајанствена месечева светлост бејаше полако привукла сву његову пажњу. Проматрао ју је дуго: на палуби брода, на катаркама, па на мору, на небу, на својим рукама. И ма да ју је безбројно пута видео и у пределима где она учини цео свет фантастичним, нестварним, готово неким небеским пределом, он се свему томе дивио као да све то тек први пут види; као да су ти мали облаци од чистог сребра први пут такви; као да су ти покретни валови од живог сребра први пут такви; као да се то први пут спојило море са небеским простором у једну оивичену заједницу, тако да он није више знао, да ли је то он на мору, или лети изнад облака, кроз чаробни неки предео од трепетне сребрне пене. И тада он: стари, окорели поморац и грешник, псовач страховити у свим приликама, И у најопаснијим тренутцима, шта више и у исто време док би несвесно молио Небо за помоћ, поче под овим силним, несавладивим осећањима из детињства (што га изненадно поклопише) да у тој сребрној магличастој стварности проналази сву побожну машту свога детињства која се некада била у њему расцветала на фантастичним причањима свештеника и побожних књига, црквених песама и живота светаца и угодника божјих. И то он: стари морски вук, који никада није хтео да дозволи да га ма шта друго понесе до оно што је стварно видео и осетио, управо опипнуо! А гле сада, изненада, он осећа како му се успоменом на његово детињство раскрива цела стварност у облицима неких чудних тајанствених небеских прилика. Баш као некада давно кад је још био дете! И он поче да машта: да у тој благој месечевој светлости трепере неке прозирне прилике анђела; који, освет-