Vizantiske slike. Knj. 1

ЈЕДНА ВИЗАНТИСКА ГРАЂАНКА 97

како долази у тамницу где су били затворени заточеници, негује крваве ране, подиже уплашене и узрујане духове. Видели су је, кад су калуђери морали изићи из манастира, како одлази с њима, не водећи бриге о увредама и мржњи којом ју је руља гонила. Кад су је војници сурово одвојили од њених, она је нашла начина да им се придружи на путу у изгнанство, и тамо, преко ноћи, у једној сиромашној колеби, имала је с њима последњи разговор. Ујутру се опростила с њима. „Изгледа ми, синови моји, говорила им је она, да се праштам с људима који ће умрети“; и, у великом узбуђењу, уздишући и плачући, она је покрила пољупцима све делове тих драгих тела, за која је мислила да их неће више видети.

Затим се врати у Цариград, увек енергична, увек храбра. Платон, који се није бојао да цара у лице укори, био је бачен у тамницу, млади Јефимије, најмлађи син Теоктистин, био је свирепо ишибан. И овде побожна жена није штедела ни своје напоре ни свој труд. Видели су је како, и поред царских заповести, прикупља растурене и прогнане монахе; видели су је како подржава у храбрости свога брата, у тамници где је чамио. Тако је радила да је најпосле затворише, и цео један месец била је у притвору, где су тамничари врло рђаво поступали с њоме, рђаво је хранили и обасипали погрдама. Али у странци побожних она је добила, зато што је била гоњена за праведну ствар, ореолу мученице и име једне мајке Цркве; и њена је слава постала велика, што је, како каже један писад УШ века, изразом који је од тада постао чувен, „трпела за правду и за истину“.

М

Кад је 797. г. Иренин државни удар окончао кризу и завршио гоњење, Теоктиста, мирна у будуће за судбину својих, врати се у свој манастир у Битинији. М до свога последњег дана, она се стално показивала онаква каква је била целога живота.

ЈЕДВА ВИЗАНТИСКА ГРАЂАНКА 7