Vojin

228

ВОЈИН

вој дужности добили; најпосле. незгода је била и у самои списку ОФицнра и полуоФицира у днвизији, направљеним по чину и годинама слузкбе, у списку том, који се непрестано поправљати морао и од ког би један енземплар морао бити у сваком војничком суду. Некористи такве мере и материјалну немогућност њеног употреблења увндео је сваки начелник ђенералног-штаба и сваки оФицир у областним дивизијама. Зар има икаквог војннка, који није опазио прво, да није због службеуместу и у корпусу такав списак био неупотребљив. затим да је његово непрестано поправљање немогуће и најпосле, да је његов постанак савршено некористан, или би требало још у напред предпосгавити. да се закон ту неврши. Ми би били надувени и јако заслепљени, кад би се усудили рећи , да организација војничких судова, коју је сам Наполеон I. 1796 и 1797. године захтевао за време његове велике војне у Италији, није нриличила војсци на походу; били би непријатељи законима револуције и царсгва. кад би идеје неуких људи у војничкој струци предпоставили начелима која су двадесет-петогодишњим искуством постала и која су градили највећи вођи повијега времена. Предлозима обновљене владе ишло се на то, да се поврате на времена Лудвика XV., задовољавајући идеје реакцијонарске, а међутим уједно и на то, да се одрже садања мнења, која су говорила сваком разумном човеку, да нова тактика, стечено искуство, у новим ратовима , обоје дакле да захтевају, да се одрже начела закона направљеног и за мирно и за ратно доба. Тако забуњени и између сасвим противних мнења таласајући се писци предлога од 1816—-30 год , држали су, да ће тек онда наћи средину, кад ова два сасвим противна наређења помешају, која се никад и никако сагласити немогу. Тако, они утврдише, да командујући ђенерал у својој дивизији сам наиме-