Vojin

т

војин

грађанским судовима. И од друге половине 14-ог до конца 18. века, ни један војнички суђаја , није исие1>ивао парницу, коју је грађанин против војника повео. Радња војничког суда бииа је ограничена на пресгуплења чисто војничка , суд пак установљавао се по каквоћи иица и по природи дела. Већи судови, у којима су обично председавали наместници, заповедници града или заиоведници корпуса , нису судили ником нижем чину до полу -ОФицира. Ова је већа власт вршила судску дужност, примала је тужбе и оцењивала их пре, него тто је наредила, да се сама ствар извидн. Она је најпре оценила ствар, па ако је нашла да треба да се пресуди, зеповедила је и да се испита ; ако је пак нашла да о суђењу ту нема места, она је ту ствар сасвим прекинула без икаквог даљег испнта. Кад је на овај начин сва власт дата најстаријем, онда је он делио правицу л.удима својевољно и бие је господар части, и живота других л>уди. Овакво што нриличи чистој и апсолутној монархији, које никако недопушта морални закон, који захтева да се њих више скупе, те да испитају дела, која се као кривична сматрају, — који хоће да истина просија из више разннх мнења и да се дела правилно осуде. Истина је, да старешина, који је налагао да се ствар извиди или не, није изрнцао пресуду, али је он увек објављивао , дали је ствар доиста казнима нли не, ово је свагда било противно моралним законима, јер је старешина могао из мрзости некога предати војничком суду, који у ствари иије крив, и могао је од суда ослободити онога , који је доиста каштигу заслужио. Кадје било заповеђено, да се ствар извиди, онда је и кривац предат војничком суду. Овакав суд сасгављен је био из пешачких ОФицира, кад је имао да суди пешаку; из коњаничких пак, кад је кривац