Vojin

ПАДЛКЖНОСТ СУђЕЊА

233

био коњаник. Наредбом пак'), којом се је увидео изузетак, који је по нужди постао, дозвол.ено је било, да се број пешачких ОФицира из оскудице може попунити коњаничким, и обратио, број коњаничких официра, може се понунити пешачким. Што се суд саставља овако из ОФицира оба рода оружија, то баш није некористно и несмислено, јер овако смо постигли оно основно начело, по коме треба, да чланови суда буду суђаје, а не старепшне, и да они као суђаје а не као старешине, испитују војничке кривице и преступлења. Све, што је довде речено, употребљавано је за суђење у мирно доба; у ратно пак доба и кад је војска била на походу, само је главни суђаја маршалског суда војницима судио. Сваки пуковник. коме је тужба дошла, заповедао је своме главном суђаји, да војника узме на испит, чим је за нуждио нашао, да се војнику суди. Главне суђаје овлашћене су, веђ наведеном наредбом. Хенриха III. да могу војника осудити искључно до на смрт 2 ). Само је пресуда написана била, пошто је суђаја узео био мнење од капетана из оне трупе, којој је оптужени принадлежао, остало све је устмено свршено. Но као пгго није увек лако било искупити све капетане, то је наредбом дозвољено, да се и веђина речених капетана за мнење пита. О вакав суд није имао , нити је у самој ствари могао икакве радње имати, јер је суђаја само устмено етвар представл.ао, противна се мнења при том ислеђењу нису трла, а и окривљени није био пред суђаје пуштан. Тако је то све дотле трајало, док се није почело викати против тога. што се част и живот обтуженога предаје суђењу само једнога суђаје. Страшне ') 22. Двг_уста 1666. године. ") Види наредбу Хенриха III. мес. Декембра 1584.